Da li je film umetnost ili zabava? Na ovu temu imamo sukobljena mišljenja, brojne publikacije, no ono što sa sigurnošću možemo reći jeste da kulturne navike i film kao umetnost još nisu sasvim iščezli, ali filmska industrija sve više se prilagođava tržišno-komercijalnim zahtevima i profitnim efektima. Upotreba filma u nastavi ima umetnički karakter, ali nastaje uz zabavu, dok mu je primarni i osnovni cilj edukativnog karaktera.
Snimanje filma sa učenicima, iziskuje dobru pripremu nastavnika, poznavanje i upotreba tehnologije XXI veka i podsticanje učenika na primeni iste. Istovremeno vrlo je važno odabrati teme od društvenog značaja koje će podstaknuti učenike na razmišljanje, a potom uz kreativnost, jasno, precizno u kratkom vremenskom intervalu putem scena poslati snažnu poruku. Kako bi filmovi mogli da se primene u nastavi, ne bi trebalo da traju duže od 10 minuta. To je neko optimalno vreme za držanje pažnje učenika viših razreda osnovne škole, i ostavlja prostor za dublju analizu na času. Samim tim pred nastavnikom je ozbiljan zadatak da za kratko vreme sa učenicima na najbolji mogući način obrade temu koja će podstaknuti druge učenike na razmišljanje i na davanju rešenja zadatom problemu od društvenog značaja.
Osnovni izazov za nastavnike jeste odabir teme i naslov filma, koji zajedno sa učenicima definiše. Potom se učenici upućuju na istraživački rad. Učenici koriste sajtove, časopise, nedeljnike, upućuju se na rad u bibliotekama, pa čak i arhivima, dolaze u dodir sa istorijskom građom, sa izvorima. Učenici se podstiču na kritičko razmišljanje, na razaznavanje činjenica i na osnovu istih kreiraju scenario i uloge.
Prilikom rada učenici međusobno sarađuju, razmenjuju informacije, komuniciraju ne samo međusobno i sa nastavnikom, već i sa institucijama, lokalnom samoupravom, nevladinim organizacijama i time se podstiču da budu deo aktivnog i odgovornog društva. Razrađuje se problem od društvenog značaja iz više aspekata, ali na filmu se ne može predstaviti samo problem, već kroz rad učenici dolaze i do određenih saznanja, teorija, hipoteza, te i sami nude neko od rešenja što je dokaz njihove građanske angažovanosti koja je orijentisana ka opštem dobru. Akteri usvajaju nove organizacione pojmove, vode razgovor o ličnim iskustvima, shvataju sistem demokratije, donošenja odluka i odgovornosti donošenja istih. Kod učenika se podstiče preduzetniki duh, stvaraju kontakte, prikupljaju informacije i koriste iste za prevazilaženje određenih prepreka. Oni ne prikupljaju samo građu, već aktivno učestvuju u pisanju scenarija i podeli uloga, pripremaju kostime, organizuju probe, prilikom snimanja rade na govoru tela, dikciji, tonu, potom snimljen materijal treba doraditi na računaru.
Ne sarađuju samo učenici, već za ovakav jedan poduhvat potrebna je i saradnja nastavnika, neophodna je korelacija, kako bi učenici povezali znanja iz više predmeta i na osnovu istih stvorili jednu umetnost, kroz zanimljive i zabavne etape, a čija je primena vaspitno-obrazovnog karaktera. Stvaranjem sinergije, kreira se radna atmosfera koja iziskuje rad na terenu, na građi i učenici se pripremaju za život.
U velikoj Jugoslaviji, gotovo svaka škola imala je filmski klub. Podsticalo se filmsko stvaralaštvo dece i omladine koji su maštovito svojim mladim očima sagledavali svet i stvarali umetnost na sebi svojstven način. Brojna priznanja su dobijali po evropskim i svetskim smotrama radovi jugoslovenskih učenika. Zahvaljujući ovakvom vaspitno-obrazovnom radu tadašnja omladina bila je ne samo umetnički već i medijski pismena. Na nama je da nastavimo ovakav vid rada, pogotovo što je danas svima nama dostupna tehnologija koju koriste profesionalci, a deca svoje umetničke ideje zaista umeju da realizuju do savršenstva i da nas ostave nemim.
