Živimo u svetu kom su neophodne promene, međutim najteže se menja ono što je najvažnije a to je čovekov um. Ovom svetu nisu potrebne spoljašnje već unutrašnje promene koje podrazumevaju da se čovek prvenstveno bavi sobom, svojim mislima i svojim emocijama. Rečenica, suviše istinita i jedna od najvažnijih koje sam ikada čula, glasi ovako “Samo svesno roditeljstvo može dovesti do revolucije”. Jedino ljudi koji malo dublje poznaju ljudsku psihologiju imaju predstavu o važnosti i značaju ove rečenice. Fascinantna je činjenica da se čovekov karakter formira u najranijim godinama i da najčešće takvi ostajemo do kraja svog života. Tokom ranog razvoja formiraju se naša uverenja koja zatim kasnije u životu određuju naše ponašanje. Veliki broj ljudi ponaša se destruktivno jer sa sobom nose i takva uverenja. Veoma je važno da osvestimo da ljudi koji imaju konstruktivna uverenja o sebi i svetu neće ispoljavati destruktivna ponašanja.
Prema tome, roditelji i profesionalci koji rade sa decom zaista imaju veoma važnu ulogu i još veću odgovornost prilikom formiranja uverenja kod dece. Upravo tu se nalazi naša najveća moć i jedini put do revolucije. Revolucija ne znači stvaranje boljeg sveta već stvaranje boljih ljudi. Revolucija će se desiti jedino kada prestane prenos generacijske traume a počne ljubav. Kad prestane kontrola a počne povezanost. Jedino dok smo svesni i prisutni možemo istinski videti svoje dete i sve njegove potrebe i odgovoriti na njih. Jer, ne možete ni da zamislite u kako sve, naizgled, bezazlenim situacijama nastaju uverenja sa kojima neko živi godinama. Uverenja koja određuju svaku moguću naviku i ponašanje… uverenja koja u krajnjoj liniji određuju naš život. Zbog toga i na taj način svesno roditeljstvo jeste revolucija… jer prvenstveno menja svest i ličnost roditelja koji onda oblikuje svest i ličnost deteta. Na sasvim druge i konstruktivne načine stvarajući tako ljude koji vide i svoju i tuđu vrednost bez ikakve potrebe da je naruše, već sa potrebom da je poštuju.
“Način na koji razgovaramo s našom decom postaje njihov unutrašnji glas.” – Peggy O’Mara
I zato, “svi putevi vode u detinjstvo”… najveća istina koju sam ikad čula…i najteži put za preći… jer vodi do nas, do naših trauma, do našeg bola i do naše nemoći. Istovremeno, vodi i do promene, baš one koja je i potrebna svetu – unutrašnje.
