Svi mi koji volimo Noleta, još nismo preboleli Australiju. Još sva osećanja koja smo imali nisu prešla u sećanje, još je u nama gorčine, besa, ljutnje, pa i mržnje zbog svega što se dogodilo.
Zato je bilo zanimljivo šta će o tome Nole reći. Najave intervjua na rts1 bile su poput ekskluzivnih naslova žute štampe čiji je cilj da privuku što više gledalaca.
Ja sve Noletove intervjue gledam i gledala bi i da je Nole pričao i o „telefonskom imeniku“, a ne o Australiji, ali bombastične najave nekako mi nisu išle uz Noleta.
Pratim ga već 15god i mnogo stvari znam o njemu. Gledala sam i kad psuje na terenu i kad lomi rekete i kad se resetuje u finog, kulturnog momka koji na kraju iskreno pruži ruku i onom koji ga je pobedio i onom koga je on pobedio.
Godinama ga slušam kako pozdravlja domaćine na njihovom jeziku, kako deli rekete, peškire posle mečeva, naročito finala (kažu da je to mnogo skupo i da svi baš ne rade to); kako poklanja pažnju deci, invalidima, kako ne želi da reklamira kladionice, kako se šali, igra, peva i još mnogo što šta.
Gledala sam ga kako rizikuje da misli i zauzme se za druge, manje „privilegovane“ od sebe (mada se za sve sam izborio, nije mu to tata obezbedio), mnoge stvari sam videla za tih 15 godina.
Zato sam bila sigurna da Nole u intervjuu neće reći nijednu reč ljutnje, besa, razočarenja, kritike i žaljenja.
U intervjuu Nole je bio onaj koga poznajem i zbog čega ga volim.
Kolika je on mentalna i ljudska gromada.
Gledala sam i slušala intervju širom otvorenih ušiju i očiju. I ne samo da nijednom rečju nije rekao ništa pogrešno, već je sve što je izgovorio ispratio opuštenim stavom i smirenim izrazom lica. On u ono što priča veruje. On je potpuno iskren.
Sve ona učenja koja propagira davno su deo njega; sve reči koje izgovara deo su njega. Ne može se to odglumiti.
I zato mi onda dođe žao što ga i drugi ne vole kao ja, što ima onih kojima ništa nije nažao učinio, ni uzeo mesto pod suncem, a oni ga mrze. Povredi me to, jer onog kog volite želite da štitite od svega lošeg.
I poželim tako da i ja njih povredim, da ih „škorpija“ u meni ujede, da i njih zaboli… a onda brže nego što prvu ružnu sustigne druga, zaustavljam misli.
Stojte misli ružne.
Stojte reči grube.
Zar ja za 15 godina ništa nisam naučila?
Zašto slušam ono što priča, ako ništa ne čujem, zašto pratim ono što radi, ako deo toga ne postane i moje ponašanje?
Zar, da bih bila ljuta na one koji ga ne vole, da bih bila sličnija njima nego njemu?
Možda neću uvek uspeti da o onima koji misle ružno o Noletu, ili uopšte ružno o drugima i svemu i svačemu, ne pomislim i ja slično, ali ću se svim silama truditi da uspem.
Trudiću se, jer volim Noleta, trudiću se, jer volim sebe.
Svaki put kad sam ružno mišljenje o nekom preusmerila u mišljenje o dobrim stvarima o istom tom čoveku, osećala sam se sjajno. Svako ima i dobro i manje dobro u sebi, mi biramo šta ćemo da vidimo. Svaki put kad sam to uspela, osetila sam se kao pobednik: pobedila sam sebe, smanjila sam ružni deo mene u meni.
Vremenom taj ružni deo nas, više neće imati vlast nad nama.
Tako se postaje lep iznutra.
Svako bira kako će da misli, šta da priča, ko će da mu bude uzor.
Eto, mene je to naučio moj UZOR.
