– Kada si rođen?
– Početak svake stvari je varljiv, moliću lepo. Kad sam se rodio, deo mene je ostao nerođen. Kad budem nestao, neću nestati sav.
Igor Kolarov, Dvanaesto more
Prerani odlazak mnogima omiljenog savremenog pisca za decu, Igora Kolarova, i svest o tome da ćemo u budućnosti ostati uskraćeni za mnoga sjajna dela, pokrenuli su u meni, zajedno sa velikom tugom, potrebu za novim iščitavanjem svega što nije nestalo sa njim. Moj tradicionalni pohod na neobični svet u kome su čuda normalna pojava jer u sebi kriju mnogo više istine od stvarnosti koja se vremenom istrošila i istanjila, te za one nesklone mašti zna da bude vrlo hladno i neprijateljsko mesto, gde se lako razboliš, često ne znajući pravi uzrok…
Verujem da nam je svima potrebna doza čudesnog kao neka vrsta drugačijeg pogleda na ona moguća ili manje moguća lica svakodnevice, jer ova literatura iako u osnovi namenjena deci, vešto pokreće mehanizme u glavi odraslog čoveka kao sistem odbrane od svega što preti da ga dehumanizuje. Zato treba čitati Igora Kolarova, i kad si dete i kad odavno to više nisi…
Dela Igora Kolarova donose veliki pomak u domaćoj književnosti za decu jer prilično pomeraju granice baveći se temama u literaturi potisnutim i zanemarenim, ali društveno jako prisutnim kao odraz današnjeg užurbanog životnog stila.
Pružajući sasvim novu i neviđenu sliku stvarnosti, u središtu pažnje je skoro uvek dečija usamljenost, neshvaćenost i izolacija u odnosu na odrasle koji često nesvesno zanemaruju dete stavljajući zahteve društva ili svoje lične potrebe ispred dečijih. Odrasli kao da pate od nerazumevanja dece. Pisac na svoj osobeni način prilazi ovom problemu dok je istovremeno tu kao neko ko vrlo uspešno pronalazi način da deci koja se lako mogu poistovetiti s likovima ublaži svaki od tih neprijatnih osećaja i vrati osmeh onde gde ga je hladni svet odraslih izbrisao.
Tako stvarnost tek sa veštim premazima fantastike, negde između sna i jave, igre i samoće, postaje zgodno polje za igru istine i laži čiji potezi nekada zabole, nekada nasmeju naivnošću, ali nas uvek poprilično pomere s mesta i ostave u preispitivanju.
Njegova možda najpoznatija knjiga, Agi i Ema, uvrštena je u lektiru i na osnovu nje je snimljen i film sa Milenom Dravić u ulozi neobične starice Eme, u čije postojanje nismo sasvim sigurni ali na kraju priče ta dilema sasvim nestaje. Jer verovati u Emu znači verovati u dobrotu i mogućnost iskrenog prijateljstva, mladost neuslovljenu godinama već pogledom na svet kao magično mesto puno prilika za sitne radosti. Donela je piscu nagradu Politikinog zabavnika 2002. godine. Istu nagradu dobija 2012. godine za roman Kuća hiljadu maski i jedini je dvostruki dobitnik ove nagrade. Za roman Dvanaesto more 2004. godine dobija nagradu Dositejevo pero.
Glavna junakinja ovog romana je devojčica Kia Sibin koja ima 12 godina i, kako sam autor jednom prilikom reče, ignoriše samu sebe (i u odnosu na roditelje i u odnosu na ostatak sveta), prilično usamljena i izolovana u svom svetu. Kia je neobična pojava, toliko da svet sklon predrasudama u njoj vidi ludo dete. Ona vreme provodi u čitanju enciklopedija istovremeno vodeći brigu o svojim porcelanskim figurama, sve dok jednog dana ne upozna devojčicu Simonu, kada njena svakodnevica dobija smisao kroz novo prijateljstvo koje postaje i prilika za transformaciju same devojčice Kije. Simona postaje jedina osoba koja Kiju stvarno razume i približava je samoj sebi. Pričaju i o njenim figuricama među kojima je i jedan sibirski tigar, koji jedini nema ime i Kia ga nikada ne zaključava. Upravo oko ove figure plete se cela priča na jednom dubljem planu. A šta ima Kia osim svojih figurica? Maštu, vreme, i samoću. A onda sasvim novi svet – Simonu, Orfej – napušteno pozorište i zajednički Mesečev vrt – svetilište njihovog prijateljstva koje ima moć da izleči i vrati veru u život.
Koje su to važne lekcije deci ali i svima nama, koje smo pomalo zaboravili u velikom, brzom i nestalnom svetu po kome se krećemo često bez kompasa i sistema za navođenje? Ima ih puno i jako liče na one koje nam poručuje i Egziperijev Mali Princ – jedna je da vrednost i smisao stvarima dajemo sami. Ili ona da svaka stvar koju vidimo postoji u nekoliko stvarnosti, ako za sebe odabereš samo jednu stvarnost, druge će se zatvoriti za tebe. Ili to da je najvažnije da naučimo da gledamo iznutra, iz mraka – kako kaže pisac. Kroz oči onoga koga volimo. Baš poput rečenice Malog Princa da se suština očima ne da sagledati. To su iste vrednosti koje zahvaljujući piscima poput Kolarova, Egziperija, Mihaela Endea i drugih saznajemo još kao deca i ne bi trebalo da ih nikada zaboravimo. Neobične avanture sa čudesno običnim likovima koji nas vode do suštine postojanja skrivene u srcu, kroz uverenje da nikada nismo sami sve dok imamo nekog kome je stalo do nas takvih kakvi jesmo, neobični, drugačiji ali bez želje da budemo neko drugi, uvek svoji i otvorenog srca.
SAN KAO MALA TOPLA KIŠA
Sedela sam na podu sa pismom u rukama. Pomislila sam na mamu i tatu.
-Mama, šta da radim? Ja sam samo mala, glupa i nejasna devojčica.
Ovo nije kraj. Nema kraja. Život je uvek početak.
To su mi rekli mama i tata. Tačno tako.
Oči su mi se sklapale. Jedan poseban san padao je na mene kao kiša. San koji će oprati sve. Posle toliko godina.
Odlomak iz romana “Kuća hiljadu maski”
