Te noći oka nije sklopila. Nije imala mira od trenutka kad su joj dali da potpiše rešenje o prestanku radnog odnosa. Svima sa sličnom sudbinom, onako usput, da ih umire, napomenuli su da će novi direktor sve koji žele, da primi oko 8 sati.
Posao je u to vreme počinjao u 06. Odlučila je da umesto u 8 dođe oko 6. Bolje da čeka. Ispred kapije je čekalo još nekoliko radnika. Bilo je hladno zimsko jutro i mračno. Zavukla je glavu u kragnu kaputa i šal, da je radnici koji su i dalje imali posao ne vide. Stidela se, a nije znala zbog čega. Nisu ih pustili u krug fabrike. Čekali su na ulici. Građani drugog reda, mislila je. Iako su se međusobno poznavali, niko ni sa kim nije pričao. Zanemeli od nemoći i nepravde. Vreme za one koji čekaju sporo prolazi. U 10 sati su konačno shvatili da direktor neće da ih primi. Sekretarica je izašla i neljubazno im se obratila: „Ne čekajte više. Idite kućama. Direktor danas ima važnija posla, morao je hitno na službeni put.“
A šta bi mu rekla da je primio? Da je uvek bila među najboljim đacima i studentima, da je završila u roku, da je dobar čovek i vredan radnik. Da ne zna zašto je na spisku za tehnološki višak. Zato je želela lično da ga vidi. Bila je sigurna da će da promeni odluku, ako je bar malo upozna. Ako porazgovaraju. Ali razgovora nije bilo. Ni tog jutra, ni nekoliko jutara kasnije.
Svojima nije pričala da je bila ispred kapije fabrike, da ih dodatno ne sekira. Glumila je raspoloženje, smešila se na silu, trudila se da bude onakva kakvu su je navikli. Tek uveče bi izašla da prošeta pustim ulicama i tu u mraku i na hladnoći isplače svu nemoć koju je osećala. Bio je to veliki teret za njenih još nenapunjenih 30 god.
Ma koliko joj je bilo teško, jedan titraj u srcu ju je tešio. U dubini duše ipak je osećala da posao koji je izgubila nije ono što je svim srcem želela. Nije bio ni blizu onome što je maštala kad je upisala fakultet.
Nije maštala o poslu u fabrici, već o radu sa ljudima, sa učenicima. Kad ju je jedan nastavnik koji je dobro poznavao, pitao: „Zašto Draganče upisuješ vojni fakultet? Zar ćeš celog života da pričaš o ratu?“
„Ne, ja neću da pričam o ratu. Prošlo je vreme ratova. Ja ću ljudima da pričam kako je mnogo pametnije da se vole, da se šale, da se bave sportom, umetnošću i kulturom, nego da ratuju. Svet je sada humano mesto. Mnogo volim svoju zemlju; a zemlja se voli „lepotom, čašću, znanjem i lepim vaspitanjem“. O tome ću ja da pričam sa učenicima. Učiću ih da se ponose svojom zemljom i da to od njih zavisi. Da učine sve da ovo bude dobra zemlja, dobrih, pametnih i vrednih ljudi.“ – samouvereno je odgovorila starom nastavniku. O kako je bila u zabludi i neznanju, a puna sebe, važna. O ratovima je nažalost mnogo pogrešila, ali želja da domovinu voli lepotom i lepim vaspitanjem, još jače se usadila u njeno srce.
Kad se umesto kao profesor, zaposlila u fabrici, bila je malo razočarana, ali je stoički prihvatila posao. Mislila je da tako treba. Da tako rade odgovorni ljudi. Razmaženi biraju, mislila je. Potrudiće se da dobro radi svoj posao i da ga zavoli. Bilo je to vreme kad niko nije pomišljao na promene. Kad su promene smatrane labilnošću i grehom. Bilo je to vreme kad se na jednom poslu ostajalo do penzije, pa ma kako vam odgovarao.
Iako je svakog dana nezadovoljstvo raslo zbog posla koji nije mogao da iskaže sve njene potencijale, ma koliko se trudila, ipak plata joj je bila neophodna za porodicu, za dvoje male dece. Teško je četvoro moglo da živi sa jednom platom.
A onda neočekivano naglo završio se period sigurnosti. Kao iznenadna oluja sručile su se promene, sve brže i brže, veće i veće, jedna za drugom. Možda su se naslućivale, ali nikad nisu dobrodošle, kao što ni snežna oluja nije dobrodošla, pa i usred zime iznenadi, tako su, iako ih nisu želeli, došla teška vremena.
Nije bila spremna. Kao ni mnogi. Ostala je bez posla, raspala joj se zemlja, napuklo joj je srce. Teška vremena nose najteže lekcije. Teško je učila. Nije se snašla. Život kao da je otišao bez nje. Sve joj se srušilo, srušila se I ona. Izgubila je sigurnost i hrabrost da živi. Sa napuklim srcem najsigurnija je bila kod svoje kuće..
Godine su prolazile, strašne; godine iz kojih nije želela ničeg da se seća; samo da se zavuče u rupu I da je nema.
Na sreću, osim srca, uspomena I ideala, rat joj nikog nije oduzeo.
Kad je shvatila da je ipak ima, izašla je iz svog skrovišta i počela da skuplja svoje napukle delove. Bila je odgovoran čovek i morala je da ustane zbog roditelja, dece, muža. Život je dovoljno dug za mnogo promena i prilagođavanja. Ma koliko puta padne, uvek će jedanput više da ustane.
U vreme kad je “plata bila dovoljna za 10 jajeta”, ona je kupovala knjige. Poruke koje su one nosile bile su joj spasonosan lek. Gutala ih je kao žedan vodu. Učila je kako da skupi svoje delove i podigne sebe. Dugo je bila bolesna, dugo slaba, dugo je sedela. Došlo je vreme da opet prohoda, da ustane, da se očešlja, obuče najlepšu haljinu i ponovo sastane sa životom. Ponekad padnemo da se odmorimo od hodanja.
Neki su se čudili zašto u vreme nemaštine kupuje knjige, ali nije ih slušala. Bila je zahvalna i na samo jednoj jedinoj rečenici iz knjige koja ju je učila novim stvarima. Ponekad bi pročitala o stvarima koje je već naučila, i to ju je radovalo; potrebno nam je da naiđemo na potvrdu da nešto radimo ispravno.
Nastavila je da uči. To je oduvek najviše volela. Učenje se ne završava završetkom fakulteta. Samo se nastavlja. Prestala je da se pita zašto se sve desilo, zašto se dešavaju nepravde, da žali zbog sudbine. Kad je podigla sebe, vratila joj se želja da nađe posao. A kad nam se vrati vera i nada, i život se preokrene i postane lepši. I ceo svet nam izgleda drugačiji. U svetu postoji i lepo i ružno, i dobro i zlo, na nama je izbor. Od nas zavisi šta ćemo da vidimo i kako ćemo da živimo.
Ma koliko izgubili, uvek nam je više ostalo.
Uvek je imala divne ljude oko sebe, a sada ih je nalazila i u knjigama; u pričama kojima su pričali kako se posle velikih kriza i padova gradi uspešan život.
Znači, moguće je.
Kad se pojavio internet bilo je još lakše. Dirljivih životnih priča bilo je na svakom koraku. “Kad je učenik spreman, učitelj se sam pojavi”. Okružila se njima, onim drugim zabranila je pristup u svoj život.
Zaposlila se kao čistačica i kasirka u prvoj privatnoj apoteci. Imala je divne mlade kolege, a kada je gazda zbog svoje nezajažljivosti propao, zahvalila se životu zbog vremena provedenog sa tim mladim ljudima i nastavila da još jače da veruje da će naći posao koji će je ispunjavati I usrećiti.
“Mora da postoji neki posao za mene. Sigurna sam da ima, samo je pitanje dana kada će mi se ukazati prilika” – bile su misli u njenoj glavi i radosna slutnja u srcu.
I ukazala se i pre nego se nadala. Niotkuda. Verovala je u čuda.
A možda to i nije čudo? Možda je dobila ono što je zaslužila? Koliko ju je samo pad naučio!? Koliko je sad bila druga osoba! Opet se sviđala sebi. Nije od onih koji se predaju. Nije od onih koji odustaju…
U njenom gradu dugo je postojao dom za učenike srednjih škola, a ona to nije ni znala. I u tom domu ukazalo se mesto za vaspitačicu. Mesto za koje nije ni znala da postoji. Zar vaspitačice nisu samo u vrtiću? Bože, hvala ti, pomislila je, kao da se ovo mesto stvorilo za mene. Kao da je sve ovo bilo potrebno da proživim da bi ovaj posao radila svim srcem, da bi me usrećio i da bi druge usrećila.
Posle svih naučenih lekcija mogla je učenicima da priča o mnogo čemu: o padu i ustajanju, o gubitku i dobitku, o putu, o slabosti i snazi, o lepoti i manje lepim stvarima, o oproštaju, o ljubavi, veri, nadi, snovima. I pričala je.
Bili su joj potrebni i ona je njima bila potrebna. Bila je potrebna i svojoj napaćenoj nepravedno žigosanoj zemlji, da je voli i da zajedno vidaju rane. Nije razmišljala da li će spasiti svet, važno joj je bilo da učini ono što je njena dužnost, da učini najviše što može.
Mnogo voli svoje učenike, a oseća da i oni nju vole.
A zavolela je i jednog mladića koji se pojavio kao svetlo na kraju tunela, koji je davao najviše što može za sebe, za posao kojim se bavi, a tako i za svoju zemlju. Kao da su ga stvorili svi vapaji napaćenog naroda i sva ljubav kojom je jedino mogao da zaleči rane. Učinio je da ga ceo svet poštuje i da drugim očima gledaju na zemlju iz koje dolazi. Tako treba. Učila je od njega iako je bio mlađi. Nije učitelj onaj ko je stariji, već ko je mudriji. Mudrost nije vezana za godine.
Moguće je pobediti teška vremena, moguće je ulepšati teška vremena.
I fabrika u kojoj je radila preživela je teška vremena. Direktoru koji joj je dao otkaz, davno je zaboravila ime. Odavno nije ljuta na njega. Naprotiv. Na pomisao na njega, zadovoljno se osmehne. Zahvalna mu je. Da je ostala, možda bi još bila zarobljena u svom nezadovoljstvu.
Uradio je ono za šta ona tada nije imala hrabrosti. Iako joj se tada činilo da je kraj, sada je znala: bio je to početak puta hrabrosti.
