Ono što je verujem svima zajedničko je težnja ka balansu u životu. Najčešće se govori o balansu između porodice i posla, ali toliko još ima segmenata u životu koje pokušavamo da inkorporiramo, da uslišimo sebi želje, odradimo obaveze, odmorimo… Balans je i kada tugujemo ali moramo nastaviti sa životom i održavati nadu postojećom.
Čak i u najsrećnijim trenucima svesni smo da se dešavaju užasne stvari nekim ljudima u tom momentu. To mogu biti ljudi hiljadama kilometara daleko koji su u sred rata, prirodne nepogode koje uništavaju sve pred sobom, ili pak regije koje još uvek nisu stigle do razvoja civilizacije koji bi im omogućio da se tamo pristojno živi. Bez zalaženja u detalje – veoma loše rezultiraju i pojedinci u naletima neprihvatljivog ponašanja kada naškode drugima. Kao realni optimista koji razaznaje mnoge tuge ovog sveta, od navedenih velikih do nekih „nižeg reda“ (kao što bi bila seča drveta, mog omiljenog komšije), priznajem da je teško pronaći balans između te mračne strane života i nade za boljom budućnošću koju je potrebno gajiti. Bitka je teška, bez obzira da li se radi o ličnom ili globalnom gubitku, sve dok osećamo težinu patnje i nepravde ne samo na leđima nego celim svojim bićem.
Koji bi bili postulati pozitivnog stava, dovoljno jaki za suočavanje sa svakim gubitkom? Surovo bi bilo samo reći „život se nastavlja“. Ne verujem u govorenja da neki vole da tuguju. Niko ne voli da tuguje, možda samo želi da oda počast onome što je izgubio i teško mu je da uspostavi balans između gubitka i želje da se to što pre završi i nadjača nada da bolje stvari dolaze. Kažu da je zdravo i potrebno dozvoliti sebi tugovanje, ali je bitno postepeno ga menjati u zahvalnost – zahvalnost na lepim uspomenama iz prošlosti, određenom periodu života i spletu okolnosti koji nas je doveo do tih iskustava. Iz loših primera ne zaboraviti naučene lekcije, a dobre stvari pamtiti – jer kako kažu „čovek živi dok živi sećanje na njega“. Posle utvrđivanja ovog koraka, korisno je uposliti svoj um u smeru koji će odagnati tužne misli. Rad na sebi je uvek najbolje rešenje, pa neka nova aktivnost ili završavanje započete koja je dugo čekala svoj red – mogu biti sjajno iskazivanje zahvalnosti prema životu. Uvek imamo novi dan, novo jutro, novu šansu da podesimo svoje stanje uma na željeni režim.
Danas sam žurila negde po susnežici i ušla sam u ulicu koja liči na auto-plac. Po suvom vremenu se hoda po ivici kolovoza, ali sada je bilo ogromnih bara na sve strane. Trebalo je da brzo odlučim kako ću preći prepreke, jer u tom trenutku nije bilo saobraćaja. Prepoznala sam analogiju te situacije sa ovom temom o kojoj sam planirala da pišem kasnije u toku dana. Bare – brige koje nas more u životu i nekada im se previše prepustimo. Vreme do ulaska prvog automobila u ulicu – životno vreme koje neminovno teče i prilike koje nam se pružaju. Mogla sam da obilazim baru po baru i sklanjam se od svakog automobila kako me ne bi isprskao. Ja sam odlučila da pretrčim tih 50-ak metara između bara i stignem na vreme do svoje destinacije!
