U svakom mestu gde sam bila našla sam svoje omiljeno jelo, omiljenog čoveka i omiljenu uspomenu.
Danas sam pojela svoju inspiraciju, verovali ili ne. Kada ste pisac, kao što sam ja, sve deluje mnogo veće no što stvarno jeste. Stalno razmišljam, izmišljam, pamtim i preuveličavam. Tako živim, tako razmišljam.
Mnogi ljudi su bili povređeni mojim bivstvovanjem, i mnogima se nije svidelo to što slepo verujem u život i svoje snove. Ja verujem da je sve moguće, da ja baš sve mogu da dobijem i imam, i zaista mislim da to što živim prelepo.
Spletom okolnosti, nisam uvek bila okružena ljudima koji žele da žive kao ja. Znate već, plata nam je mala, uvek je pretoplo ili prehladno, politika je užasna, hrana neslana, a i sve žene su iste. U mom svetu, život je mnogo lepši od toga, satkan od ciljeva, planova i dobre frizure.
Nisam ja samo jednom čula da živim u bajci i da se tako ne funkcioniše. Čula sam bezbroj puta. O pokušajima da menjam svest, o tome neću ni pisati, jer je besmisleno. Bila sam baš mlada, pa sam mislila da mogu da promenim svet, da promenim karaktere, patnje i loše navike kod drugih. Ne mogu. Jedino što sam menjala, menjala sam sebe. I bila sam uspešna u tome.
Proletelo mi je tog jutra kroz glavu kako sam ja ono što sam odlučila da budem, da je istina ono što živim i da sam toliko sigurna u to, da nema tog zakona koji to može promeniti. Napravila sam jednu grešku, ostavila sam tu misao da odstoji i otišla sam da jedem svoj omiljeni kolač.
On je od čokolade, topi se u ustima i pomešan je sa sladoledom. Kombinacija vrelog i hladnog, neprocenjivo. Razmišljala sam da li ja mogu da napravim takav kolač i da li ću jednog dana, da ustajem ranije, dok moj budući muž spava, da pravim takav kolač. Da li ću biti u halterima ili nekoj staroj majici, pošto uvek pravim haos u kuhinji? Mislila sam da li će se on tome obradovati i da li ćemo posle toga da planiramo dan ili ćemo morati na posao koji zahteva da uopšte nismo kod kuće. Da li ću ja uopšte stići da pravim svoj omiljeni kolač ili ću da žurim u neku kancelariju gde me čeka besni šef?
Da li ću imati vremana da ostanem duže u krevetu i pročitam recept još jednom? Dok su mi tako misli lutale, pojela sam kolač, a sa njim i inspiraciju o kojoj sam htela da vam pišem. Moja osnovna misao je odlutala predaleko, pretvorila se u glupavu brigu gde opet stavljam novac ispred vremena.
Pišem sada, jer ne dam da mi misao ponovo ode. Htedoh da vam kažem da je istina samo ono što pričate i da morate da pazite na svoje misli. Da je briga najveća glupost koju su izmislili. Takođe, želela sam da kažem da je moj kolač odlika mene. Zaista moram da stignem da ga napravim i da usrećim tog čoveka koji me beskrajno voli.
Moram da odvojim vremena da vodim ljubav pola sata duže, i da ne radim taj posao koji mrzim, jer imam prava da radim ono što volim. Mogu u halterima da pravim haos u kuhinji, jer sam to ja. Mogu i cela da se umažem od čokolade, ukoliko smatram da je vrelo-hladna kombinacija dobitna. Moram, jer sam to ja. Moja obaveza je da budem iskrena prema sebi, jer jedino tako ću biti zaista srećna. Sve manje od toga, nisam ja i to nisu moje stvari.
Htela sam i vama da kažem da radite isto. Čak i ako niste dovoljno hrabri, vi to morate, zbog sebe. Postanite hrabri, jer vreme leti. Ako vam se ne sviđa posao, menjajte ga. Ako vam se ne sviđa čovek pored kog se budite, menjajte ga. Ako ne verujete u sebe, menjajte se! Možda vam sve ovo zvuči kao iz bajke, ali zaista je vredno kada uzmete život u svoje ruke.
Sledeći put vam pišem, čim misao dođe, obećavam da je neću pojesti.
