Nisam od onih ljudi koji ceo svoj život vole prirodu i provode vreme u njoj. Međutim, godine su prošle i što sam starija sve je više volim. Čak šta više obožavam da čitam i uživam u prirodi, da bezbrižno sedim sa društvom na ćebetu u prirodi. Nema tih para, noćnih klubova, markiranih stvari, pentahausa na Dedinju koji mogu da mi nadomeste mir, sreću i razdraganost dok uživanje u prirodi.
Znam da se sa ovim neće svi složiti, ali za mene vreme provedeno u prirodi, u šumi, na planini, reci, jezeru, livadi, sada kada sam starija ima potpuno novo značenje. Ranije sam se užasavala i same pomisli na to da moram sa roditeljima na neki izlet u prirodu, jer sam znala da tamo neću imati internet, jer sam tada kao tinejdžer svo svoje slobodno vreme provodila „viseći“ na društvenim mrežama. Zato sada, kada sam odrasla i u svojoj glavi razgraničila neke stvari, svaki slobodan trenutak koristim da odem u prirodu, jer je to moja oaza mira. Vreme provedeno u šumi me ispunjava i osećam da je vazduh drugačiji, čak sam i ja drugačija, kao da se preporodim kad uđem u šumu. Šuma ima neku lekovitu energiju, kada sam u njoj svi strahovi i teskobe nestanu. Volim da posmatram šumu, da
slušam ptice, da gledam kako se trava njiše na vetru, žubor reke mi para uši dok posmatram sletanje pčele na cvet.
Hajde da putujemo i da odlazimo u prirodu! Putujmo! Ne po luksuznim rizortima i stranim zemljama, istražimo i upoznajmo našu malu, a opet prelepu Srbiju. Putovanja po Srbiji su jako jeftina, deca do 15 godina autobusom putuju za neku smešnu cenu, hoteli za decu do 15 godinu su isto smešna suma novca. Studenti uz svoj indeks dobijaju 10% do 20% popusta na autobusku kartu. Pa gde ćeš bolje da se družiš sa društvom ako to nije putovanje po celoj Srbiji?
Pogledajmo zemlju oko nas, našu zemlju. Lezimo na travu da osetimo kako kuca srce Planete. Zapravo, možda je bolje da ne čujemo njeno srce. Šta ako se naljuti na nas? Šta ako bude plakala zbog požara u Australiji ili Amazoniji? Šta ako bude ljuta, jer smo oslabili Ozonski omotaš? Šta ako budemo čuli uzavrelu Zemljinu masu ili pomeranje tektonskih ploča?
Činjenica je da ne vodimo dovoljno računa o ekologiji, zagađujemo predivnu prirodu koju ostavljamo našoj deci. Mi prirodi nismo potrebni, ali je potrebna ona nama. Zato je uvođenje papirnih kesa i pamučnih potršačkih torbi idealan način da postanemo svesni šta činimo i kakvo stanje ostavljamo našoj deci.
Zagađujemo vazduh, zagađujemo zemlju, zagađujemo vodu, zagađujemo prirodu. Tehnika je tehnika svuda u svetu i ona sve više napreduje. Stručnjaci rade na velikim i važnim projektima vezanim za očuvanje životne sredine. Nadam se da će naći trajno rečenje za što manje zagađenje, a na nama je da učinimo bar minimum, a to je da recikliramo, da koristimo pamučne cegere, a ne plastične kese, da ne sečemo drva, da vodimo računa gde ćemo šta bacititi i ono najvažnije je da provodimo vreme u prirodi.
Hodajmo po brežuljcima obraslim maslinjacima i utabanim stazama. Penjimo se po planinama, obilazimo pećine, jezera, reke i mora. Jutarnje sunce ima odnos prema prirodi poput odnosa bebe prema majčinom mleku – jedini izvor opstanka. Tako bi trebalo i mi da se ponašamo prema prirodi, jer ona i jeste jedini izvor našeg opstanka!
Zato kada se situacija stabilizuje i ukine vanredno stanje vratimo se prirodi. Tada ćemo se vratiti našim obavezama, svi ćemo odlaziti na posao, kod roditelja, svi ćemo piti kafe sa prijateljima, ali nemojmo zaboraviti da se vratimo prirodi!
