Ja imam sedefnu perlu. Dobila sam je na ulazu u Sunčev hram, koji sam pohodila nedavno. Bio je mesec cveća, površina vode se presijavala u odblescima Sunca. Do ostrva u sredini jezera stizalo se pokretnim mostom. Ispred hrama oivičenog visokim stubovima šarenela se živopisna skupina ljudi odevenih u odore jarkih boja. Jedni su nudili pehare s vinom, drugi čaj u kristalnim čašama, dugokosi umetnici su svirali na harfama i lirama. Vitke žene ozarenih lica u providnim belim haljinama do kolena, opasane purpurnim trakama, nudile su voće. Iza visokih buganvilija izvirivale su statue majmuna koji su pružali ruke ka Suncu. Na samom ulazu, hram je čuvao soko sa plaštom od hiljadu pera.
Čudesna građevina imala je tri sprata u obliku terasa sužavajuci se prema vrhu. Prvi sprat je bio tamne boje, ali prekriven bar-reljefima. Druga terasa je imala crvenu podlogu, no beše optočena dragim kamenjem jaspisa i rozen-kvarca. Treća, od koje po pedeset stepenika sa tri strane vode do zlatne piramide na vrhu, blistala je azurom. Sama piramida, čiji su unutrašnji zidovi ukrašeni mozaicima, pri vrhu je bila od bezbojnog stakla, no Sunčeva svetlost, koju je prva primala, činila je da staklo ima plavičastu boju neba. Kad se popneš stepenicama koje vode do neba i uđeš u piramidu, na liniji koja predstavlja kraj prve trećine od vrha, nalazi se statua boga Sunca čije su grudi prekrivene sedefnim perlama. Pošto priđes s prednje strane i pokloniš se, prođeš na njegovu desnu stranu i u uvo, iz koga visi alka, šapnes svoju molitvu. Podigneš pogled prema horizontu i zatim, sa nekim svečanim osećanjem, izađeš iz Suncevog doma. Mladići, nagi do pojasa, daruju perle kao uspomenu na ovu nestvarnu posetu.
Po izlasku iz hrama, pogled mi je uhvatio mladića koji je sa obližnje stene skakao u jezero, ruku ispruženih ispred sebe i stisnutih pesnica. Dugo je ronio da bi čuo zvuk iz školjke i tada je počeo da se oslobadja od puzavica i izranja na površinu. Prvo što je ugledao bile su moje oči. Posmatrala sam ga kako pliva ka obali dok sam se vrzmala u gunguli ispred hrama. Odlučih da mu pokažem perlu i ispričam o ulasku u Hram. Naš susret je bio najprirodniji koji sam ikada doživela. Osmeh nam je krasio lica i neko vreme smo uživali u vrcavom razgovoru. Morala sam da pođem za grupom, a on je krenuo samo pravo, kao da je pošao do kraja sveta.
Pričao mi je kako putuje karavanom i osluškuje vetar. Da živi od svilenih buba. Da voli da miluje oblake. I da zaustavlja vreme. Smatrao je da je putovanje smisao života. Vukli su ga horizonti i planirao je put do piramida da bi pronašao skriveno blago. Smejao se kad sam mu rekla da bih volela da se ljubim s delfinima. Kad bi se nagao ka meni, osetila bih da u njegovim očima vidim odraz sebe. Mirisao je na dudinje, iz tela mu je izbijala vrelina. Pravilan torzo je oslikavao snažno muško telo. Dlanovi mu behu mekani poput paperja, a glas nežan kao u Orfeja. Zatekla sam ga bez maske, jer ga priroda opčinjava, no ubrzo ju je stavio.
Videla sam da je tužan i nesrećan i da su mu oči izgubile sjaj. Izgubio je veru u ljubav, jer ga je izdala žena. Više nije verovao da može da obuhvati svet. Nije umeo da se menja, nije znao kako. Bio je osuđen da živi sa svojim greškama. Prestao je da putuje, jer ga je ophrvala nesigurnost. Zaboravio je zamkove koji su mu govorili sve o zemljama u kojima su se nalazili. Pogled mu je izgubio fokus, ruke su bile vezane. Zamagljene oči nisu prepoznavale radost skrivenu u nekom tajnu kutku tanane duše, nisu videle ono što ja jesam, da mu je ostala vera u ljude.
Znala sam da leži negde preplavljen obamrlom sanjivošću, da u tom zaklonu razmišlja o svojim ranama. Iako je umoran, san mu ne dolazi na oči. Oseća da je odbačen, bezglasno ponavlja molitvu: nemoj da me ostaviš. Oko njega je tama, zvezde mu ne šalju poljupce koje će spustiti na nečije usne. Utihnule su ptice čiji ga je poj budio. Njegovo biće razarao je nemir. Dok je naš autobus lagano odmicao a Hram se gubio sa vidika, ja sam razmišljala o njemu i pitala se da li ću ga ponovo sresti.
