Otišla sam u drugu priču

Znate onu čuvenu priču o orlu, koja ima dva završetka?

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga u kokošje gnezdo.

Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoške u dvorištu,

misleći da je jedan od njih.

Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama,

kokodakao je i lepršao krilima,

uzdižući se koji pedalj iznad tla.

Prošle su godine i orao je ostareo.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu,

čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.

Stari orao je zapanjeno gledao uvis.

– Šta je to? – pitao je.

– To je orao, kralj ptica, rekla mu je jedna kokoška.

– On pripada nebu, dok mi, kokoške, pripadamo zemlji.

I tako je orao umro među kokoškama, ne znajući ko je. – prva verzija kraja.

A drugi završetak je:

Kada je orao ugledao čudesnu pticu širokih krila kako moćno lebdi na visini među oblacima, postao je svestan sopstvene vrednosti i konačno uspeo da poleti, da otpočne novi život, da preobrati svoje postojanje u spokojstvo i radost.

A kakva je naša životna priča?

Jesmo li skloni drami, romantici, akciji, trileru i komediji ili pak naučnoj fantastici ili erotici? Šta pričamo sebi kada se uplašimo, a šta kada se tešimo? Sa kojom pričom se predstavljamo ljudima, a koju priču krijemo kao zmija noge? Koje priče nama pričaju drugi, a na kojim pričama smo odrasli? Kojih priča nam je dosta da slušamo?

Nije li ceo naš život neka priča? Šta mislite?

A koje su to priče kojih se čvrsto držimo? Ne puštamo. Jeste li nekada promenili vašu priču? Shvatili da niste to vi i nije to vaš život i da ne želite više da budete zarobljenik neke priče iz prošlosti?

„Prošlost je samo priča koju smo mi ispričali sami sebi.“ (iz filma She)

Promeniš priču, promeni ti se čitav život. Odjednom iz uloge žrtve i jadan ja ulaziš u ulogu heroja. Od zastrašivača postaješ empatičan i pun razumevanja, a od uzdržanog nekog ko je spreman da preuzme odgovornost i preduzme važne mere u svom životu.

Ili smo možda ostali u nekoj priči iz prošlosti i čvrsto je se držimo jer su to naši principi? Ima i toga, neki ljudi zauvek ostanu zarobljeni u jednoj priči.

I propuste život…

Šta se to desi kada prihvatimo i priznamo greške koje smo napravili u prošlosti? Prestanemo da se zavaravamo i opravdavamo tamo nekim pričama. Desi se magija.

Hop!

Uskočimo u potpuno novu dimenziju. Sadašnjost dobija novi i dublji smisao.

Sazrevamo i stičemo mudrost.

A u koje priče brzo poverujemo? Svetlu ili mračnu budućnosti? Jesmo li skloni pesimizmu ili smo naivni optimisti, ili realisti, oportunisti, spiritualisti, kreatori, ili…?

U koje priče ne želimo da verujemo, iako nas čvrsto uveravaju, a u koje verujemo slepo, iako znamo da nas lažu?

A šta pričaju ljudi o nama? Šta nam pričaju na televiziji o životu, a šta u novinama, na internetu, kakvim nas vestima bombarduju svaki dan?

Šta mi pričamo ljudima, šta je ono što stvarno živimo, a šta stavljamo na fb ili instagram story?

Jel svima pričamo iste priče ili menjamo, u zavisnosti od toga o kome se radi?

Imamo li životne priče o odnosima sa ljudima za koje mislimo da se nikada neće završiti? Komplikovane priče? Priče u nastavcima?

Koliko nas je uplašeno i bežimo od nekih priča?

A koje priče iznova i iznova ponavljamo?

Kojih priča se uvek rado sećamo? Sa kim bi želeli da uđemo u priču, a na koju priču nikako da stavimo tačku?

O kojim pričama uvek zaćutimo i pogled spustimo?

Kojim pričama se do suza smejemo?

Koje priče su nas oblikovale da budemo to što jesmo, koje priče su na nas očarale, koje knjige, koje pesme: priče opevane, slike: priče naslikane…i suze, priče: neispričane…

Šta pričamo sebi pred spavanje, a sa kojim pričama se budimo?

A jeste li se nekada probudili i shvatili da je vreme da iz neke priče konačno izađete i da ostavite samo poruku na vratima: otišla sam u drugu priču?

Nikada nije kasno da promenimo priču.

Koji si ti orao sa početka priče, onaj što je ostao da kljuca sa kokoškama ili onaj koji je raširio krila i vinuo se u nebo?  

…trik je u tome što mi uvek mislimo da imamo vremena…

Ne teče to reka, već voda! Ne prolazi vreme, nego mi!!!

— Ivo Andrić