Ono što uvek nosim sa sobom deo je svega onoga što jesam, što sam bila ili tek želim da budem. To su naizgleda zaboravljena iskustva koja sam proživela, reči koje sam odćutala ili vrisnula, pohvale i kritike koje i dalje dišu pod mojom kožom. Ono što uvek nosim sa sobom nisu one neophodne stvari koje nam moraju biti pri ruci, nisu toliko ni gedžeti bez kojih se u 21. veku ne može. Ono što uvek nosim sa sobom na prvom mestu jesu vrednosti bez kojih sve ono što imamo može biti upotrebljeno na potpuno pogrešan način. Jer vrednosti su temelj za sve što kasnije dolazi.
Sa sobom uvek nosim i ubeđenja da su te vrednosti ispravne, da me pravilno usmeravaju ka odabranim koordinatama, ali i da ja dostojno predstavljam njih. Naravno, sa sobom nosim i pregršt uverenja koja nije uvek lako osvestiti. Uverenja koja se kriju nešto dalje od onoga što nam je na dohvat ruke, gurajući nas u nepoznate delove nas, ili naše prošlosti. Nosim uverenje da je život težak, ali vredan življenja, da je promena moguća, propast nemoguća, a svest svemoguća. I još uvek tražim balans između starih priča koje nam implicitno poručuju da smo žrtve i talasa svežih tvrdnji koje nam ponavljaju da smo stvoreni da stvaramo.
Ono što uvek nosim sa sobom jesu volja i namera da preuzmem odgovornost za svoja (ne)dela i da put do njih popločam mermerom istine. Da se ne sakrivam od sebe, u sebi, tražeći okupaciju koja bi me udaljila od onoga što se kad-tad mora desiti. A to je vlastite rane isceliti istinom.
Sa sobom još uvek nosim i prašinu straha koju s vremena na vreme počistim, kao da pripremam prostor za novi sloj. Ali dobro je sve dok je uredno skidam, dok ne dozovljavam da se potpuno odomaći u meni, kao da osim njega nijedna emocija tu ne živi…
Sa sobom, svojom odlukom, nosim i poverenje. Ne toliko u sebe, koliko u put kojim koračam. Ne toliko u ono što činim koliko u ono “zašto” koje se krije iza toga. Nosim poverenje, ne toliko u formi samopouzdanja koliko u obliku samosvesti da sam iako mali, ipak deo celine sa kojom zajedno dišem. To poverenje, ipak, ne dolazi bez zagonetki i potrage za odgovorima. Zato su uz mene i pregršt pitanja koja me navode ka rešenjima koja nisu univerzalna i čiju ispravnost, svako za sebe, mora testirati na vlastitoj koži. Odgovori nisu identični, jer nemamo svi ista pitanja. Zato poređenje i prepisivanje ne mogu biti opcija.
S tim u vezi, sa sobom nosim strpljenje da ne odstupam od svog pravca čak i onda kada se susedne rute čine lakše ili lepše. Strpljenje da sačekam svoj red u svemu i prihvatim trenutak onakav kakav mi je poklonjen.
Ono što takođe nosim sa sobom jeste spremnost da branim svoj stav. Nekada rečima, sve češće ćutanjem, ali najvažnije – uvek delima. Jer ljudi mogu da ne čuju, mogu da ne vide ali ne mogu da ne osete nameru kojom je neki postupak vođen. Ne mogu da ne osete energiju lakoće koja se emituje kada se reči nadograde delima.
Sa sobom uvek nosim i sumnje, mnogo sumnji, i dok sam pokušavala da ih se otarasim shvatila sam da su mi neophodne. Sada ih ne odbacujem, ali i ne uzimam ozbiljno, već puštam da me prisete vremena kada su mi predstavljale nepremostivu prepreku. Kada su me ogradile i time naučile da letim. Sada su mi sumnje najdraži pokazatelj napretka. Dokazuju mi da je moguće ubrzati tamo gde sam ranije kočila u mestu. Pored toga, dok sumnjam – pitam se, a dok se pitam – istražujem. Zato ni ne želim da me sumnje u potpunosti napuste…
Sa sobom, naravno, nosim i nešto lenjosti pod izgovorom da me inspiracija i motivacija ne pronalaze, a zapravo se samo ja veštom skrivam. Nešto krivice koju učim da transformišem u odgovornost i razlikujem ono što jesam od onog što sam učinila, ili ne, u određenom trenutku. Da, sa sobom nosim i klupko misli koje odmotavam putem ostavljajući trag do onog što izvorno jesam. Do onoga što ne želim da mi iko oduzme. Tim klupkom obeležavam put kako bih i u danima kada zalutam znala da se vratim tamo gde pripadam. Sa sobom nosim i hrabrost kojoj dajem sopstvenu definiciju, poletnost koju negujem i radoznalost jer znam da je život prekratak da bi se sve saznalo. I da onda kada mislimo da baš sve znamo, možda nam se samo približio kraj?
Sa sobom nosim i tajanstvenost koja selektuje one koji me žele znati od onih koji me žele upoznati. Tri slova razlike u koja staje sav nečiji trud.
Sa sobom nosim i tugu, kao poniznost, da se ne penjem dalje samo zbog pogleda koji se pruža, već zbog preglednosti koja omogućava kvalitetnije delovanje. U skladu sa prvobitnim vrednostima…
Uz mene, i u meni, jeste zahvalnost za koju se trudim da pronađem mesta i onda kada bih najradije prednost dala nekoj drugoj emociji. Sve više uočavam važnost njenog prisustva jer kada je ona tu, kao da ostatak prtljaga automatski postaje neuporedivo lakši.
Sve ono što uvek nosim sa sobom, zapravo se nalazi unutar mene. Ušuškano i na oprezu, sve to kao da ujedno predstavlja moju prvu pomoć, glavne i rezervne delove i sve ostalo što je neophodno za put. Od svega onog što nosim sa sobom osećam da ću jednom morati da sačinim most ako želim da sa tačke A dođem na tačku B. I pre nego što mi bude zatrebalo, želim da radim na kvalitetu onoga što čini moj prtljag kako bi jednom kada pustim uže ono bilo doboljno dugo i dovoljno snažno da izdrži uspon ka mestima koje strpljivo nazirem…
A, šta je ono što vi nosite sa sobom?
Ili još bolje: u sebi? 🙂
Foto: Pinterest
