Stojim i gledam u pluća pušača. 2012. je, Beograd, izložba Razotkrivanje tela.
Pravi organi, prava tela ljudi koji su se zaveštali u naučne svrhe. Trebalo mi je vremena da odlučim želim li da je vidim, ali prelomila sam. Pomalo morbidna, vrlo poučna izložba.
Stojim i gledam u pluća pušača, izložena u svom svom crnilu.
Uznemirujuće, sirovo, surovo iskreno – pušaču, ovako izgledaju tvoja pluća.
Pored stoji velika providna kutija. Nisam pušač, nesklona sam porocima. Kutija se polako puni, oko mene zavisnici bacaju svoje cigare. Dobili su otrežnjujući šamar, nokaut, neoborivi dokaz.
Ovde bacite svoju poslednju paklu, na kutiji je poruka.
***
Ti moraš da pogledaš ovaj dokumentarac, šalje mi poruku moja habibti.
Arapkinja sa kojom sam delila život u jednoj pustinjskoj zemlji.
Dve su godine prošle od tad.
Ja nemam društvene mreže. I dalje smo prijatelji.
Nemam uvid u njene slike. Imam u njen život.
Mi nemamo nijednu zajedničku sliku. Bile smo okupirane razgovorom.
Instaliram Netflix po prvi put.
2020. je, ja i dalje u duši analogno biće.
***
Sedim i gledam nekoliko genijalaca.
Većinom softverski inženjeri koji su radili za Google, Facebook, Instagram, Apple, Pinterest, Twiter…
Svi bivši radnici, svi dali otkaz iz etičkih razloga.
Slušam njihove izjave koje zvuče kao ispovesti, pranje savesti, kajanje.
-Osećao sam tada da je za više dobro. Ne osećam se više tako.
-Ja sam veoma zabrinut.
-Raste depresija i stopa samoubistava.
-Eksploatisali smo ranjivost u ljudskoj psihi. Razumeli smo svesno šta radimo. I uradili smo svejedno.
-Mojoj deci je zabranjeno da imaju društvene mreže.
-Pogledaj oko sebe, deluje da je svet poludeo. Moraš da se zapitaš, da li je ovo normalno ili smo svi pali pod uticaj neke čini?
Uznemirujuće, sirovo, surovo iskreno – korisniče, ovako izgleda tvoj život.
Naš mozak seciran, izložen, postupak ogoljen – koje dugmiće ti pritiskaju, kako menjaju ponašanje i percepciju, kojom dozom dopamina navlače na još.
Film Socijalna dilema, dijagnoza jasna – pod hitno potrebno odvikavanje.
I sâmi inženjeri zavisni, bez kontrole nad softverima koje su stvorili. Veštačka inteligencija je zavladala, šah mat nad čovečanstvom.
I Netflix ozbiljna mašinerija, sâma ova tema proizvod, i mi smo proizvod.
Prodaju nas oglašivačima.
A mi već sve to i sâmi znamo.
Uveče mi stiže mejl:
Netflix večeras?
Stiže i sutradan. I sutradan. I svako veče. Dok ga nisam deinstalirala.
***
Savremeni duhovnici kažu da tamo gde vlada veštačka inteligencija, žive ljudi niskog nivoa (samo)svesti.
Deca rođena posle ֬96. su prva koja su u osnovnoj školi počela da koriste društvene mreže.
Kakvi ćemo li biti kada bude nestala poslednja generacija ljudi koji pamte život pre Web-a.
Treba nam i taj analogan čovek. Old school, stara škola. Njegov način razmišljanja. Izražavanja. Udvaranja. Njegov trud jer mu nije dato sve na klik. Njegov humor. Maniri. Kritičnost.
Kako da izađeš iz matriksa kad ne znaš da si u matriksu?
***
Ali šta radiš kad si offline, pita me habibti.
Film joj je dao otrežnjujući šamar, vreme je za offline vreme.
Sate smo provodile pričajući na kauču u toj njenoj zemlji, kolevci islama.
Ako sam nešto naučila mojim lutanjima po svetu, to je da smo svi mi u osnovi isti.
Kad nam skineš suvišne slojeve, nasleđene obrasce, zemljom rođenja dobijene datosti, svedeš na sâmu suštinu, dobiješ golu istinu. Svaki čovek samo želi ljubav, mir i sreću.
I sve religije su u osnovi iste. Nije slučajno što gotovo svaka kaže – za sklad duše i tela potreban je post. I medicina ga propagira za detoks organizma.
Današnji, online čovek mora da zastane. Isključi se. Počne da misli svojom glavom. Očisti od suvišnih informacija, virtualnih iluzija, buke. Vrati sebi. Razazna istinu od laži.
Izvrši detoks uma.
Da bismo čuli sebe, potrebna nam je Tišina.
Čudna je ona, najpre nam zuji, vežbom prestaje i postaje sve glasnija.
U predelu grla nalazi se peta čakra. Tu je tvoj autentični, unutrašnji glas, tvoja kreativnost i Istina. Ako se ne čuju, treba je pročistiti. Neunošenjem hrane i nepričanjem, izbegavanjem mentalnih aktivnosti.
Ne jedeš. Ne misliš. I ćutiš. Samo jedan dan.
Šta čuješ kad ništa ne čuješ?
***
Inženjeri su na kraju neočekivano pozitivni.
Humanizovaćemo mreže, učinićemo ih savršenim slugom.
Ono što je od početka i bila namera, da nam služe samo kao pomoćne alatke.
A mi smo ih stavili u centar centra naših svetova.
Možemo li to, pitaju inženjera.
Moramo, odgovara.
Potreban je i taj online čovek. Ali osvešćen. Njegova inovativnost. Zagledanost u budućnost, korak s vremenom.
I onaj offline da ukazuje na grešku u koracima.
***
Ne odgovara mi na poruku danima.
Habibti, bila sam na retreat-u u prirodi, upoznala divne ljude, jedva da sam dodirnula telefon.
Život je živ offline.
