Dane koji se ređaju u obliku pravilne spirale, ispunjavamo razgovorima koji gotovo da podsećaju na snimljene poruke sa glasom sekretarice. Iste reči, iste misli i isti ton upotrebljavamo čak i onda kada u nama ništa nije isto. Menjamo se, dok tu promenu istovremeno smatramo svojim porazom. Osnovni zakon razvoja je da razvoj ne prestaje. Ne znam kada i zbog koga smo poverovali u suprotno. Zašto bi nam odgovori na uobičajena pitanja bili isti i onda kada je sve oko nas isto, osim nas samih?
Ubeđena sam da život teče iznutra prema spolja. Ne znam kada i zbog koga nam je orijentacija postala spoljašnost.
I zašto nam je neobično kada je neko dobro u lošim okolnostima ili pak manje dobro u onim sjajnim?
Kao da okolnosti diktiraju ko smo ili ko možemo biti. Previše je primera koji su ovo porekli da bismo se i dalje držali okoline kao svoje istovremene kolevke i groba.
Često u razgovorima primećujem previše rutinskih zaključaka i premalo slušanja. Previše izgovorenih reči i još više sakrivenih osećanja. Poneku prećutanu hvalu i pregršt neotpakovane boli. Netaknutih starih strahova o kojima kao pod zakletvom ćutimo. Iste rečnice nižemo, iste teme (ne)započinjemo. Upravljamo li mi zapravo svojim rečima, ili njih biraju drugi?
Oni drugi prema čijim očekivanjima pokušavamo da uklopimo svoje postupke i rečenice. Oni drugi koji nas ne prihvataju ukoliko počnemo istupati iz tog kalupa očekivanog. Previđenog. Sigurnog.
A, šta je ono što je sigurno? Sigurni su samo oni odgovori koje najčešće svi daju. Sigurne su one teme koje su drugi već načeli na osnovu uputstva koji je, takođe, unapred nacrtan.
Dok razgovaramo, mnogo nam o nekome može reći i ono što on nije izgovorio. Sve one teme kojih se nismo dotakli, a osećamo da prisutno ključaju. Dok razgovaramo o onome što je svakodnevno i što se podrazumeva, prećutkujemo ono što nam je nedostupno čulu vida, onome što je nenametljivo i zato teže dolazi do izražaja. Nevidljivo je, ali sveprožimajuće.
Ćutimo o planovima ili pažljivo biramo sagovornike.
Ćutimo o osećanjima sve dok im ne pronađemo bezbedno utočište.
Ćutimo o stavovima za koje znamo da nisu opšteprihvaćeni.
Ćutimo o prošlosti sve dok je ne sagledamo sa bezbedne distance.
Ćutim o svetu u nama, dok nespretno objašnjavamo onaj oko nas.
Nakon nekih razgovora često shvatim da sam mnogo više toga prećutala nego rekla. Da sam pazila da ne prekoračim brzinu koju je neko, ne znam ko, odredio kao dozvoljenu. U razgovorima kao da uvek postoji granica koja deli dozvoljeno od nedozvoljenog, i za neke stvari ona jeste poželjna. Ali u trenutku kada osetimo da smo mnogo više važnih stvari prećutali nego rekli možda je vreme da preispitamo smisao i neophodnost tih konverzacija. Možda je stvarno neophodno da preskočimo razgovore u kojima zaista ne osećamo da možemo slobodno reći ono što mislimo i osećamo. Bilo da je razlog za to u nama samima ili drugome, učinićemo uslugu svima.
Što više ćutim, više i čujem, i što manje pričam više imam za reći. Samo što sam reči počela da čuvam za razgovore o temama koje se ne zaustavljaju na objektivnom, već se hvataju u koštac sa emocijama i energijama duboko u nama, i vremenu pre i posle nas.
Što više ćutim, više osećam, i to izgleda kao da nemam šta za reći. I često zaista nemam ništa drugo da kažem osim da poreknem ono što je već rečeno. Što više posmatram, kristalno mi je jasno:
Treba pričati o onome o čemu svi ćute, i ćutati o onome o čemu svi razgovaraju.
Treba se smelom naivnošću praviti lud kada se razgovorom o problemima i zaobilaze rešenja. I naivnom smelošću govoriti o mogućem, a ne samo trenutnom. Razgovorom osvetliti naličje poznatih lica i nepoznate strane poznatih tema i ljudi.
Razgovori su zapravo nepouzdani uzorci nas samih. U njima dolazi do izražaja o čemu smo sve spremni da pričamo, a o čemu to još uvek smatramo da je najbezbednije ćutati. Dolazi do izražaja i ono o čemu slobodno razgovaramo jer smo to prihvatili i ono o čemu smo ipak prihvatili da ne razgovaramo.
Svi smo mi zasebne tvrđave sa bezbroj podzemnih tunela. Do naše suštine često ne vode oni transparentni i lako dostupni putevi. Ponekad mislimo da poznajemo nečiju unutrašnjost samo jer nas je par puta primio u svoju tvrđavu, a onda nam vreme pokaže da do centralnog prostora najčešće mogu dovesti samo podzemni prolazi. A njihovim putevima čak i sami vlasnici umeju zalutati…
Naslovna fotografija: Pinterest
