Nasilje u školama je, nažalost, uvek aktuelna tema. Iako bi trebalo da je škola jedno sigurno mesto gde će se deca obrazovati i družiti, to u većini slučajeva nije tako.
Na stranu sada to koliko ko dobro savladava gradivo, da li su profesori strogi i da li deca ne mogu ili neće da nauče nešto… Ovde je reč o savladavanju potpuno drugačijih lekcija, a koje su i roditelji i profesori i svi drugi manje ili više bitni ljudi dužni da nauče decu… To su lekcije iz čovečnosti, kulture, ponašanja itd. Ono najvažnije kao da svi izbegavaju da „ispredaju“…
I dok se odgovornost prebacuje sa roditelja na profesore i obrnuto, a svi ostali misle da ih se to ne tiče – škole polako, ali sigurno postaju borbene arene. Najpre počne od ismevanja slabijih, da bi na kraju prešlo i u fizički sukob. Već u tako ranom uzrastu, deca znaju da komentarišu ko se kako obukao, ko ima markirane stvari, a ko je siromašan, znaju da lažu, ogovaraju i vređaju druge!
Kako se, uopšte, u tako malim bićima koja još nisu upoznala ni delić svega što donosi život, jave zlobni komentari i nagoni za nečim lošim? Ako to sve nisu videli i čuli u svojoj kući, komšiluku, školi, televiziji, gde onda jesu?!
Niko neće da preuzme odgovornost za to što takvo ponašanje jednih dovodi do potpunog psihičkog i fizičkog pada drugih! Niko neće da izgrdi dete koje je ismevalo druga ili drugaricu samo zbog toga što nema novca, što nosi iscepano odelo ili ima nekakvu „manu“. Lakše je ćutati i braniti se rečima da to „nije moje dete“ ili (ako jeste) „to su dečje gluposti“.
Nisu gluposti ukoliko neko pati zbog reči i postupaka vašeg deteta i nisu gluposti jer će i ta deca jednom odrasti. A kakvi ljudi očekujete da će postati kada već tako rano znaju da probude ono najgore u sebi i da, bez imalo savesti, muče svoje vršnjake?
Dokle će oni kulturniji, finiji i čovečniji ispaštati zbog nekulturnih, drskih i zlobnih? Od malih nogu kreće, ali se nastavlja i sa godinama se širi kao epidemija… Ako se zloba i nekultura ne sankcionišu na vreme, posle je kasno.
Da ne bi bilo kasno, počnite na vreme da učite decu da se nasiljem ne rešavaju problemi i da se dobrota ne ogleda u tome kako se ko oblači i koliko novca ima.
Počnite već danas, jer sutra može biti kasno, sutra već možemo imati novu žrtvu vršnjačkog nasilja i još jedan problem koji nije morao da se desi, samo da ste otvoreno razgovarali sa svojim detetom.
Da, sutra je kasno jer kada neko u tako ranom uzrastu pretrpi nasilje od svojih drugara, u njemu umire samopuzdanje, umiru radost i osmeh, a rađaju se strah, nepoverenje i tuga. I teško je onda vratiti sve na staro, ispraviti grešku i učiniti da žrtva ponovo veruje u to da je svet lep i da su ljudi dobri.
Kako da veruje kad su ga oni najbliskiji povredili, izdali, uvredili? Reči utehe su svakako poželjne, ali ne znače mnogo jer detetu koje se bori sa tako teškom životnom situacijom ne treba da ga neko tapše po ramenu i priča mu o boljoj sutrašnjici – njemu danas treba neko da mu pokaže da će se uvek zauzeti za njega, da je pravda dostižna i da se zlo kažnjava.
Da li biste voleli da neko maltretira vaše dete ili dete koje poznajete i koje vam je drago? Iz ljubavi prema toj deci, razgovarajte sa njima, učite ih pravim vrednostima i ne dozvolite da ponižavaju i, bilo psihički ili fizički, maltretiraju druge. Učite ih da se zalažu za pravdu, da štite slabije i neguju prave vrednosti. Tako se gradi bolji i lepši svet.
Dakle, nađite vremena svakog dana da sednete i popričate sa svojim detetom o njegovim problemima i posavetujete ga o svemu što je potrebno. Deca nisu svesna toga kakve posledice mogu imati njihovi postupci, niti znaju kako da, na adekvatan način, reše probleme, njima je potreban neko da ih vodi kroz život. A taj nekako ste, svakako – vi!
I ne samo roditelji! Ko god da ima priliku da razgovara sa decom, treba da im priđe prijateljski i da ih dobronamerno posavetuje. Sasvim sigurno se ne može tek tako roditi zlonamerna ideja u glavi jednog deteta koje tek treba da upozna svet. Deca uče od vas čak i kada vi to ne znate: kada podižete ton na ženu, kada se svađate sa komšijom, tučete se, lažete, varate, kradete… Koliko god da vam neke stvari i deluju bezazleno, deca će ih pamtiti onako kao ih vide.
Svojim primerima mi gradimo ovaj svet, a svojim nedelima ga rušimo. To se najbolje vidi u načinu na koji se ophodimo prema omladini i načinu na koji tretiramo njih i njihove probleme. Naime, najčešće dečje probleme smatramo nebitnim, sitnim i ostavljamo ih po strani. A da li je baš tako?
Tim malim bićima njihovi problemi su veliki, šta god da je u pitanju. Neka je i “bezazlena” stvar poput polomljene igračke, izgubljene šnalice ili pocepanih trenerki. Ukoliko je vaše dete zabrinuto zbog toga i te stvari ga čine tužnim, posvetite mu vreme. Potrudite se da shvatite zbog čega ga baš to rastužuje i nađite način da mu pomognete. Tako će postati svesno da je važno, da ga neko sluša, da nije samo!
Ukoliko im ne poklonite potrebnu pažnju i ljubav u mlađem uzrastu, naučiće da žive bez njih, a to nije dobro. Oni koji odrastaju ne znajući za najvažnije ljudske osobine i najlepša osećanja, izrašće u nasilne i bezosećajne ljude koji neće imati razumevanja za druge. A prvi znaci toga biće svakako nasilno ponašanje u školi.
Onaj ko ne zna da se tučom ne rešava ništa, pokušaće tako da natera druge da mu povlađuju; onaj ko ne zna šta je ljubav, vređaće i mrzeti druge; ko ne zna za empatiju, uživaće u tome da gleda bol drugih i ne pruži im pomoć… I posle kažu da ne mogu da veruju da je njihovo dete uradilo nešto loše. Pričaju o dobrom detetu iz komšiluka koje “ni mrava ne bi zgazilo” i ne znaju šta se desilo, a eto, desi se tragedija. Sve češće slušamo o tome i sve češće ljudi ne znaju kako je do toga došlo.
Došlo je zanemarivanjem i nepažnjom. A kada se nešto loše već desi, kasno je pitati se šta se dogodilo i kako je do toga došlo. Vreme je da shvatimo to da tragediju treba sprečiti, a ne lečiti. Jer, kada mlado, ljudsko biće postane žrtva fizičkog ili psihičkog nasilja, u njegovu svest se duboko ukoreni strah. Strah od drugih ljudi, od prijateljstva, ljubavi, istine, života… Nije dovoljno tom malom biću da mu psiholozi, drugari, roditelji i drugi bliski ljudi govore da su tu za njih, da će sve biti u redu, da će zlobnici ispaštati za to što su uradili…
Nije im dovoljno jer nasilje ostavlja dubok trag na duši, ostavlja trajnu traumu i žrtve mogu samo da nauče kako da žive sa njom. Zato smanjimo broj ovakvih slučajeva. Smanjimo suze, modrice, tugu i strah na dečjim licima, krenimo ka tome da takvih stvari više nikad ne bude. To ćemo uspeti jedino ozbiljnim i temeljnim razgovorima sa svojom decom, uspećemo tako što ćemo krenuti od svoje kuće.
Postavljajte deci pitanja o njihovim aktivnostima, problemima i interesovanjima svakog dana, komentarišite sa njima i dobre i loše stvari, pružajte im i podršku i kritiku, informišite se i kod nastavnika o njihovom ponašanju… Uradite sve što je u vašoj moći da svoje dete izvedete na pravi put i već ste uradili mnogo. Svi smo odgovorni za stvari koje se dešavaju oko nas i ne smemo okretati glavu praveći se da nas se ne tiče, mora da nas se tiče!
Roditelji, profesori, rođaci i prijatelji, pričajte deci o ljubavi i poštenju, usadite radost i dobrotu u njihova mala srca i brižno negujte te osobine godinama. Kada odrastu, pred sobom ćete gledati dobre ljude, a vršnjačko nasilje biće deo prošlosti.
