Slušalicama spojena sa telefonom, napajam se muzikom u vozu, dok čekam svoje konačno odredište. Ne moram da pratim na kojoj stanici treba da izađem, i na kojoj sam trenutno, jer idem do kraja. Do poslednje. Tonem sve dublje u sedište pored prozora, gotovo obrazom oslonjena o staklo poput malog deteta dok mi muzika igra po bubnim opnama, i odvodi me u sasvim novu dimenziju. To je ono što volim kod vožnje iz grada u moju provinciju. Voz me uljuljka nežno, a muzika miluje glasno, sva ta ravnica predela odvede u visine spoznaja, a samo idem kući sa ispita, jedna sasvim obična vožnja.
Samo, ništa nije obično, prošlo je dosta vremena otkako sam se poslednji put vozila. Ostavljajući beogradske tunele, i mostove iza sebe, naidje prikaz meni poznat. Zelena prostranstva. Tri godine unazad oko šina vozova, često mogu zateći vredne radnike koji naporno rade na našoj železnici. Ne bi li te hladne gvozdene teške šine spojili, prespojili, povezali, i stvorili jedan sasvim novi put, koji ce opet nadovezati na stari, nekim putnicima put skratiti a nekima pak produziti. Posmatram ih dok voz pristaje na stajalištima, diveći im se kako vredno rade. Pruga se ne gradi kako nekad čujem na vestima, grade je ljudi. Trudim se da upamtim ovu misao.
I baš tada kada me je voz odveo daleko od radnika, pa jedino što sam mogla videti su bila zelena polja, kada je voz dovoljno ubrzao da me njegovo ljuljukanje uspava, dovoljno pažnje sam usmerila ka muzici koja mi ispunjava bubne opne. Dovoljno pažnje da po prvi put, u pesmi koju sam čula tako mnogo puta, čujem zvukove u pozadini. Ne čujem samo pevačev glas i dominantan klavir, čujem da ima još nešto, neki zvuk kao saksofon. Ali nisam sigurna, nisam poprilično muzički edukovana. Sad me je sramota sto mi beše razredna profesorka muzičkog i što sam taj predmet zapostavljala. Ali to nije gitara, nije klavir koji je ispunjavao preostali deo pesme.
Nešto se novo pojavilo. A ja tako dugo slušam, tu pesmu, tako često. I tek sada čujem nešto novo, i osećam nešto drugačije. Moj mozak radi brzo i konfuzno i uzimajući sledeci dah upitah se: nije li isto i u zivotu? Koliko često zaista se predam i slušam, i prepustim se osećaju?
Prepustila sam se pesmi da me obuzme, muzici da me vodi. I čula sam, tako lepu pesmu sam čula. Mada, to je uvek za mene bila posebna pesma, a sada postala je još posebnija i još lepša. U meni izaziva još više titranja u grudima.
Preda mnom predstoji neki period mog života, u kome moram puno da odlučujem. Neka sasvim nova muzika za moje uši, ispunjava me razmišljanjima svaki novi dan. Do sada su tu bile sitne obaveze, kao neki mlaki tonaliteti, uvod u muziku zivota, uvertira. Sada me čeka ulazak u život odraslih. I postaje sve napetije. Period odabira posla, profesije, radnog mesta. Na svojim leđima nosim pun ranac obaveza a krila se tek naziru, tek su krenula stidljivo da niču i da se otkrivaju.
Želim da stvaram svoju muziku. Tako što ću se prepustiti muzici života. Stvaranje i prepuštanje ne ide zajedno, zar ne? I meni je tako isprva zvučalo. Sve dok nisam ustanovila da je jedino moguće stvoriti nešto na ovom svetu prepustiti se Stvaraocu. I poverovati mu da on za tebe čuva jednu posebnu pesmu.
Otkriću vam nešto, ja često pišem pesme. Samo, moje pesme se ne pevaju, niti ih mnogi čitaju. Ne mogu čak ni da zamislim da muzika svira uz njih. Ali ne mogu da se ne zapitam odakle mi svaki taj stih? Čiju sam to melodiju zapisivala, i kakvi su to tonovi pronašli svoje mesto u mojoj pesmi?
Svakog puta osetim neku novu emociju i dodam joj reč koju nisam bila ni svesna da znam. Čujem to osećanje kao što sam čula onaj novi zvuk u pesmi, kao nešto novo i nepoznato. I onda ona čuči u meni sve dok ne otkrijem da je davno prepoznata. Pa je stavim na papir i potrudim se da neku svoju muziku ukomponujem.
Skidam one slušalice i slušam pažljivo šta dan ima da mi kaže, kad ono tišina kao da on čeka mene da započnem pa da se muzika sama položi. Kao u filmu muzika krene ili kad je napeto ili kad mlada hrabro korača ka oltaru. Kad ono osmeh prolaznika, cvrkut ptice i još jedan sasvim običan dan. Uz moje sasvim obične spoznaje.
