U januaru, mesecu inspiracije i novih početaka, odlučila sam da podelim svoje preporuke za čitanje u cilju dodatne inspiracije i podsticaja ka lepoti koja obitava među neotkrivenim stranicama. Naširoko su nam poznati svi benefiti čitanja, i jedna sam od onih koji veruju da su knjige svevremena moda i neugroženo bogatstvo. Odabrala sam tri knjige, pročitane u proteklom periodu, koje na najbolji način oslikavaju raznolikost žanrova koje preferiram kao čitalac. Svaka u svojoj suštini nosi sjajne poruke i upečatljive odlomke koje sam izdvojila, jer uvek osećam žalost pri pomisli da samo ostanu podvučeni u knjigama, sakrivenim na polici. Plemenitih misli nikad nije dosta, ali ću ipak morati da se zaustavim i na manje od onoga što bih volela da podelim.
Svetlana Aleksijevič: “Limeni dečaci”
U pitanju je roman-ispovest u kojem su na dirljiv, pa i potresan način, predstavljena svedočanstva ruskih mladića, vojnika u Avganistanskom ratu. Ovaj istiniti roman, kao i ostala dela autorke Aleksijevič, izazvao je kontroverzu i podele u tadašnjem Sovjetskom društvu, dok je autorka bila sudski gonjena za iznošenje istine. Njena želja je da prikaže učesnike rata na dugačiji način nego što su oni predstavljeni u istoriji. Autorka se suprotstavlja pogledu na vojnike kao puki statistički podatak, i posmatranju ratova kao prostih istorijskih činjenica. Aleksijevičeva akcentuje da se iza svakog događaja kriju ljudske emocije i dostojanstvo – ono što istorija uporno izbegava da zabeleži. Najemotivniji delovi knjige su svakako ispovesti majki i bolne priče porodica koji su ostali bez voljene dece. Ogorčene, ali duboko poučne poruke izneli su preživeli vojnici, spremni da svoju decu vaspitavaju u drugačijem duhu nego što je to njihova generacija bila u mogućnosti. Celokupna knjiga neminovno vodi ka promišljanju neophodnosti sovjetskog rata u Avganistanu, ali i svih ostalih ratova koji su i u 21. veku ipak deo nečije stvarnosti…
Slede neki od najupečatljivijih delova romana:
- “Strah! Nije me stid zbog straha. Strah je čovečniji od hrabrosti. Shvatio sam to. Plašiš se i sažaljevaš, makar samog sebe… Osvrćeš se oko sebe, počinješ da primećuješ život… Sve će nastaviti da živi, a ti ćeš nestati. Ne želiš da misliš, kako ćeš da ležiš neugledan i mali, hiljadu kilometara od kuće. Ljudi već lete u kosmos, a ubijaju se, kao što su se ubijali i pre hiljadu godina.”
- “U školi – odlučuje razred, na fakultetu – grupa, u fabrici – kolektiv. Svuda su donosili odluke u moje ime. Ubedili su me da sam čovek ništa ne može.”
- “Verovao sam onima koji su izdavali naređenja! Verovao sam! Otkako znam za sebe, sve vreme me uče da verujem. Samo da verujem! Niko me nije učio: misli – da li da veruješ ili da ne veruješ, da pucaš ili da ne pucaš. Ponavljali su mi: samo što čvršće veruj! Odavde smo takvi otišli, ali se nismo takvi vratili.”
- “Iz Avganistana je stiglo samo jedno pismo: Ne brinite, ovde je lepo i mirno. Ima mnogo cveća koje mi nemamo, cveta drveće, pevaju ptice. Ima mnogo ribe! Rajski vrtovi, a ne rat. Smirivao nas je, plašeći se, ne daj Bože, da ga vadimo odande. Dečaci bez streljačke obuke. Skoro deca. Bacali su ih u vatru, a oni su to smatrali čašću. Mi smo ih tako vaspitali.”
- “Hteli ste istinu? Evo vam istine… Umreti je lako, živeti je teško.”
Milan Kundera: “Besmrtnost”
Nastanak romana inspirisan je jednostavnim pokretom ruke glavne junakinje Anjes, koja je odlazeći sa bazena, mahnula instruktoru plivanja. Sastoji se iz sedam, na početku različitih, ali kasnije maestralno povezanih delova u kojima se svrsishodno prožimaju književnost i filozofija. U romanu se neprestano i sa lakoćom nadovezuju teme koje se tiču ljubavi, samoće, stvaralaštva, novog doba, patnje, uz suptilan humor i duboke kontemplacije o uzrocima i posledicama naizgled beznačajnih trenutaka. Kundera uspeva da iz sasvim jednostavnih i običnih scena izvuče filozofske uvide i život pojedinačnog čoveka argumentovano dovede u vezu sa istorijom čitavog čovečanstva.
- “Određenim delom svoga bića svi živimo mimo vremena. Možda samo u izuzetnim trenucima postajemo svesni svojih godina, dok smo u većini vremena bezvremeni.”
- “Stvari postoje u svojoj suštini i pre nego što su materijalno ostvarene i imenovane.”
- “Kao da smo oboje znali da smo dobili na poklon neizmerno vrednu slučajnost, koja nam, međutim, ništa ne vredi.”
- “Osnova stida nije nikakva greška koju smo sebi dopustili, već sramota, poniženje, koje osećamo zato što moramo da budemo ono što jesmo.”
- “Ali gde je “napred”, kada puta više nema?”
- “Da li je ostavio slikarstvo zbog nedostatka snage, ili upravo suprotno, zbog snage svoje dalekovidosti, koja je prozrela uzaludnost slikarstva?”
- “Pod utiskom vlastite rezignacije, počeo je da vidi u umetnicima i literarima ljude pre opsednute ambicijiom nego obdarene stvaralaštvom i izbegavao je njihovo društvo.”
- “Nijedna epizoda nije apriori osuđena da zauvek ostane epizoda, jer svaki događaj, i onaj najbeznačajniji, sadrži u sebi skrivenu mogućnost da pre ili kasnije postane uzrok drugih zbivanja i preobrazi se tako u događaj ili pustolovinu.”
Herman Hese: “Srećan je ko ume da voli”
Ova zbirka predivnog naziva, koji zapravo predstavlja ime jedne njene narativne epizode, predstavlja svojevrsni korpus Heseovog stvaralaštva koje objedinjuje njegova razmišljanja o ljubavi. Oblikovana je kao skup različitih književnih formi: poezije, pripovedaka, odlomaka eseja kao i citata iz Heseovih različitih dela. Oni se ne nižu po unapred određenom kriterijumu, već im je zajedničko to što govore o ljubavi, i to o adolescentskoj ljubavi, iskustvu zrele partnerske ljubavi ali i ljubavi prema čitavom čovečanstvu.
Hese se kroz svako delo neprestano proispituje, a na kraju zaključuje da pomoću ljubavi čovek neprestano traga i razgrađuje sopstveni identitet. Ljubav mu pomaže da otkrije ko je on sam.
- “Ljubav prema sebi i sopstvenoj sudbini, nežni pristanak na ono što Nedokučivi želi da učini s nama i onda kada nismo u stanju da ga vidimo i razumemo – to treba da bude naš cilj.”
- “Ljubav se boluje, i što nas više boli to nam veću snagu daje. Ono što se teško dobija, više se voli.”
- “Plamen koji gori u našem srcu ne pripada samo nama – on pripada celom svetu, pripada čovečanstvu i jedno mučenje će se pretvoriti u radost ako ga mi pravilno usmerimo.”
- “Nije sreća biti voljen. Svako voli sebe, ali voleti drugog, to je sreća.”
- “Svaka pojava na zemlji predstavlja jedan simbol, a svaki simbol jedna otvorena vrata kroz koja duša, ako je spremna, može da uđe u središte sveta gde smo ti i ja i dan i noć jedno. Svaki čovek s vremena na vreme nađe ova otvorena vrata, svako pre ili kasnije shvati da je sve što vidi jedan simbol iza koga stoje duh i večni život. Ali samo malobrojni prođu kroz ta vrata i odbace privid u zamenu za intuitivnu, unutrašnju istinu.”
- “Ali misli još uvek ne znače život. One su put koji prema njemu vodi, a mnogi večno ostanu na tom putu.”
- “Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.”
- “Ja verujem da smo mi zbog toga na ovoj zemlji, da razmišljamo, da tražimo i osluškujemo daleke, izgubljene zvuke iza kojih se nalazi naš pravi zavičaj.”
Nadam se da će ove misli i preporuke biti mala pomoći u povezivanju sa jedinstvenom inspiracijom i idejama koje već jesu duboko u svakome od nas. Želim nam hrabrosti da ih iznesemo na svetlost dana i tako pokrenemo krug radosti koji počinje sa nama, a zatim putuje dalje. Dalje nego što smo mi sami uopšte sposobni da sagledamo.
Topli pozdrav ♥
Sve fotografije: Marija Grković
