Mnogo puta nam se svima desilo da nas iznenada obuzme neka neobjašnjiva tuga. Srce počne ubrzano da radi, oči zasuze, telo malaksa, a mi ne znamo zašto.
Sve to obično bude praćeno nekontrolisanim, lošim mislima i čini nam se da je svemu kraj. I neretko o svemu ovome ćutimo i sami bijemo svoje bitke dok pred drugima glumimo radost.
A zašto nikome ne govorimo šta nam se dešava?
Najčešće je to zato što nas je sramota da ne ispadnemo slabići ili ne želimo druge da opterećujemo svojim problemima. Uz to mislimo i kako se to sigurno dešava samo nama i da nije važno pričati o tome.
A važno je i veoma je bitno pričati o takvim stvarima. I ne, nikako nismo slabići ako nas nešto muči. Mnogo snage je potrebno da se čovek izdigne iz ovakvih situacija. Uz to, onima kojima je stalo do nas nikada neće biti teško da saslušaju naše probleme.
Da li se to dešava samo ljudima koji su skloni depresiji?
Apsolutno ne! Loš period u životu naiđe svima, kao i brige, anksioznost, tuga. I važno je da nam bude jasno da to ne traje večno i da se protiv toga možemo boriti.
Da, užasan je osećaj kada steže u grudima i čini se da je sve na svetu crno i da nema izlaza. Užasno je biti tužan, osećati bol u grudima, a ne znati kako da je se rešite. Mnogo je lakše kada znate uzrok nečemu, ali nije uvek jednostavno.
To što nam se takve faze nekada dešavaju ne znači da smo skloni depresiji i da za nas nema rešenja. Za većinu stvari postoji rešenje ukoliko želimo da ga nađemo.
Kako ustanoviti šta je srž našeg problema?
Najjednostavnije je to učiniti tako što ćemo pričati o onome što nas muči. Pričaćemo sa prijateljima, roditeljima, partnerima, terapeutima, sa kim god želimo. Bitno je samo ne ćutati.
Ćutanje samo pogoršava situaciju i baca nas u još veću tugu. Kada zadržavamo u sebi sve ono što nas tišti i kada ne želimo naglas da izgovorimo da imamo problem, situacija se pogoršava.
Dakle, razgovor je prvi korak ka rešenju problema ili makar ka smanjivanju tog osećaja beznađa. Kada nešto izgovorimo, time olakšavamo svoju dušu, time iz sebe izbacujemo to loše što čuči u nama.
I zato kada god pomislimo da smo u lošem stanju, da nema dalje, da nam je teže nego ikada – pričajmo. Budimo tu jedni za druge, pružimo ruku jedni drugima i razgovarajmo svakodnevno.
Razgovor je nekada najbolji lek za sve i neophodniji je od bilo čega drugog. Ne stidimo se razgovora već mu pristupajmo kao nečemu što nam hrani dušu i što nas povezuje.
