Znate onaj osećaj entuzijazma i prijatnosti kada ste pročitali neku knjigu koja vam je otvorila vrata u neka nova saznanja i mogućnosti, ili kada ste prvi put čuli neku pesmu i melodiju i sjedinili se sa njom? A tek onaj osećaj kada ste konačno dobili ono što ste dugo želeli, ili vam se nešto o čemu ste potajno maštali ostvarilo, ili kroz ples i sport, kada ste vežbali ili igrali, pa onaj osećaj punoće, naleta energije koji vas je cele ispunio? Jaoj, a kada ste doživeli onu predivnu razmenu sa drugim bićem, osećali se povezano, kako isto mislite i osećate? Leptirići u stomaku!
Da, taj osećaj.
Šta god ste sada pomislili.
Taj, baš.
Predivno, zar ne?
I onda kada to prođe, šta radimo? Iz dana u dan jurimo ponovo te osećaje, lovimo i pokušavamo da uhvatimo, a oni nam izmiču i nestaju kao pahulje na dlanu… pa patimo, pa smo nesrećni, pa se razočaramo… pa prođe neko vreme pa se desi ponovo neki bljesak, pa redosled već znamo, ali to nije život. Žao mi je, ali nije. To sve može da bude potpuno drugačije, ali moramo sami to da izaberemo i tako odlučimo da živimo i malo se potrudimo da do toga dođemo. U životu je sve stvar izbora, discipline i ljubavi.
“You take the blue pill, the story ends here, you wake up and believe whatever you want to believe. You take the red pill… and I’ll show you just how deep the rabbit hole goes.”
– Morpheus, Matrix
Da, neverovatno je sve to. Budemo ubeđeni da je tako i da svi ljudi tako rade i da ne može drugačije. Međutim, to su bila samo malo odškrinula vrata da zavirimo u ono sve što posedujemo u sebi. I koliko to sve što imamo može da bude bajkovito i veličanstveno. Teško je u početku shvatiti, ali polako, s vremenom postaje sve jasnije i jasnije.
U startu smo u problemu i daleko od suštine ako mislimo da smo pametni, načitani, i puni znanja pa nam to još i okolina potvrdila, i tu stajemo sa napredovanjem običnom, ubeđeni su svojoj različitosti i posebnosti. To je samo naš ego, jer to sve što mi znamo je, zapravo, samo naučeno, ili modernim rečnikom programirano, ali i puca od nadmenosti i gordosti.
Najveći neprijatelj znanja nije neznanje, već iluzija znanja.
– Stiven Hoking
Mi, ako mislimo da se razlikujemo od drugih ljudi i da smo nekako bolji i superiorniji i posebni i primećujemo te razlike svakoga dana smo takođe deo tog velikog sistema u kom živimo i tako samo podstičemo da on i dalje funkcioniše i raste jer savršeno igramo svoju ulogu koja je neophodna za stvaranje podela, ili suprotnosti.
„Znanje je tek onda znanje kada je stečeno naporom vlastite misli, a ne pamćenjem.“
– Lav N.Tolstoj
Da, to je Matrix. Koju tabletu birate, plavu ili crvenu?
Ako popijete plavu, čeka vas lov na leptiriće, povreme trenutke i osećaje sreće koji počnu da se mere u minutama, pa sekundama, a onda ih više nema, i koliko god okruženi ljudima bili ostajemo sami sa svojom gorčinom, bolom, strahom i besom. Veoma nesrećni, nažalost.
Ako popijete crvenu pilulu, ne znam šta vas čeka, ali znam da put postaje veoma zanimljiv upravo zbog te neizvesnosti. Znam da sve ljubavi, doživljaje, emocije, knjige koje ste pročitali, filmove koje ste odgledali ili melodije koje ste čuli i sve ono što smo spominjali na početku priče dobijaju još jednu dimenziju.
Počinju da izlaze na svetlost dana i da žive. Svetlost se širi, prepoznajete vašu unutrašnju snagu i lepotu.
Strah polako nestaje.
Odjednom shvatite kako sve divne destinacije koja ste obišli i videli su zapravo su bile savršene zidne tapete wallpaperi, jer oči su videle samo ono što je naš um u tom momentu mogao da prepozna.
Ako smo bili u Matriksu mogli smo obići čitav svet ubeđeni da smo puni doživljaja i iskustva, a mi, na žalost, nismo videli ništa, jer naš um nije bio spreman na to pa je gledao samo predivne predele ili objekte, video je njihove zamrznute slike, nije video dimenzije.
Sećate se da je Nikola Tesla rekao kako je prvo je bila energija, pa tek onda nastala materija…
mislite o tome…
i kada već mislite o tome, setite se da smo i mi materija… i da smo jednom nastali, od nečega, zar ne?
Sve što nam je potrebno nalazi se sada i ovde. I ako nismo u stanju pronaći sreću i zadovoljstvo u ovom trenutku, sada, sami sa sobom, nećemo ni na Baliju u Indoneziji, Nijagarinim vodopadima niti Himalajima. Da, to je surova istina.
I kako god da okrenete, postoji strah i postoji ljubav. Crvena i plava pilula. Plava poznati obrasci ponašanja, crvena upoznavanje sebe. Plava opiranje, crvena prepuštanje. Plava sve prepoznatljivo, crvena neizvesnost.
I ako sada u svojoj glavi mislite da ovo sve znate i kao šta ja tu sada vama pričam ono što znate onda će vam se pojaviti Morpheus iz Matrixa i reći: „There’s a difference between knowing the path and walking the path.“ Opet se ego igra sa nama.
Jer, ako smo krenuli putem istine, mi sigurno ništa ne znamo.
Pratite li belog zeca ili ostajete?
