Ima tako dođe neki dan pa se isplačem, rekao bi čovek iz čista mira, ali to nikada nije tako…
Nakupi se tuge, a ja imam neku ružnu naviku da je uvek makar malo odlažem. Zavaravam se i pokušavam da se okupiram nekim drugim temama, muzikom, knjigom, filmovima… i mislim, proći će.
A dobro znam neće proći i da joj se ne smem opirati, a nije ni lepo da trujem svoje telo i svoju dušu zatrpavam i skladištim gorčinu, bol, suze i tugu.
Svi znaju koliko je važno trenirati nekoliko puta nedeljno, a niko neće da kaže da je važno i isplakati se koji put. Negde sam pročitala, živa istina.
Morali bi imati baš malo ljubavi u sebi da se toliko mučimo i zdravlje sebi narušavamo tom lažnom hrabrošću – neisplakanim suzama.
Evo, kako je bilo danas…
Odjednom osetim talas: o, evo je tuga… dobro mi došla… sad nema više odlaganja i sve što sam počela da radim ostavim, osamim se na tiho i mirno mesto i na miru isplačem… Veoma lekovito i oslobađajuće…
“Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola.
Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano – u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.”
Ivo Andrić (Ex Ponto)
Samo, sa tugom treba biti oprezan. Treba je dobro poznavati. Ona nikada ne dođe sama, uvek povede sve prethodne tuge sa sobom i hoće da se useli u naše telo.
Tuga je kao ona krhka starica sva u crnini što prodaje cveće na pijaci pa ne možete da je odbijete i kupite buket, a ona onda oduševljena vašom dobrotom i darežljivošću bi da vam donosi svaki dan cveće ili da ostane danima, nedeljama, mesecima sa vama, jer ste bili tako dobri prema njoj, a vi ne znate kako da je odbijete nego prigrlite bakicu i nikako da je pustite, žao vas da joj to kažete da je dosta i da mora da ide svojim putem. Plašite se da je ne povredite i oterate, a dobro znate da ona nije samo vaša, nego svačija, tugu morate da pustite, jednom…
Može li se umreti od tuge?
Naravno da može, ako joj se posvetimo i ne možemo da oprostimo, zaboravimo ili ponovo volimo. Ako dozvolimo nam srce bude surovo i kameno, pa i ako smo živi, kao da ne živimo, jer srce mora da bude mekano, tanano i nežno…
Ali, ako već možemo da biramo čemu život da posvetimo, zašto to ne bi bila ljubav?
Zar ne zvuči više božanski, hrabro i veličanstveno od bilo čega što nam ovaj život nudi?
Hodanje po ivici, neko bi rekao da je to veliki rizik, hm?
Naravno, iskustvo nas zato uči kroz život, stičemo mudrost kroz patnju i tugu. Nikada nećemo saznati šta je tuga ako nismo voleli, niti znamo da cenimo ljubav ako nam srce nije bilo slomljeno. A srce mora da se lomi sve dok ne postane mekano…
“Most people are afraid of suffering. But suffering is a kind of mud to help the lotus flower of happiness grow. There can be no lotus flower without the mud.”
Thich Nhat Hanh
Kada smo mi to postali takve kukavice i kalkulanti i ljubav počeli da nazivamo rizikom? Ma šta je onda smisao života jednog ljudskog bića na ovoj planeti, ako to nije ljubav?
I tako vam kažem, tužno mi ovo čitavo naše čovečanstvo.
Isplakah ga ja danas: em škrtarimo na ljubavi, em se plašimo života, a to što dajemo sve merimo na kašičicu, a kad treba da primimo, naše visočanstvo uvek bude nezadovoljno, i sve se nešto ustežemo nad životom, bojimo da nas neko ne povredi pa mi povređujemo sve redom… Baš bez veze!
Pa ko su onda heroji današnjice? Oni koji se ne plaše da vole, naravno!
Uf kako bi ja volela da nas po tome pamte buduće generacije. Zašto ne bismo pokušali biti heroji i inspiracija mladima? Zašto im ne bismo ostavili ljubav u nasleđe?
Ko sme da pokuša?
Za početak, moramo da oprostimo svima, jer svi smo mi ljudi isti i svi mi šetamo ranjeni i radimo onako kako najbolje umemo i kada povređujemo druge. Kada naučimo bolje, onda radimo bolje, naravno.
Hajde da pokušamo da više volimo, a manje osuđujemo, jer dobro znamo da baš one koje je najteže voleti baš njima je, uvek, ljubav najpotrebnija.
A tugu prihvatimo kao lek. Dobro nam dođe da speremo tu prašinu ega sa očiju da vidimo čistije i jasnije da smo svi jednaki i samo želimo da budemo voljeni.
I tako…
Onda sam ja lepo kupila taj buket cveća od starice u crnini i dopustila tuzi da dođe, prigrlila je, čvrsto, dala joj dovoljno vremena da zaleči rane, novi i stari bol, pomazila sve prethodne ožiljke i doooobro se isplakala, kao da nikada više plakati neću…
A onda sam oprostila sebi i drugima sve, pogledala pogurenu staricu pravo u oči i nežno, ali jasno joj stavila do znanja: Bako, jebiga, moraš da ideš dalje! Nemoj se zadržavati. Treba da spašavam čovečanstvo! Ovoj planeti su potrebni ljudi koji znaju da vole!
