Jako volim da posmatram ljude. Još više volim da ih slušam. A sve to, jer želim da shvatim zašto baš tako razmišljaju. Zašto baš na takav način određene stvari pričaju? Zašto baš tako rade i tako se ponašaju?
Ono što najčešće uočavam jeste apsolutna neusklađenost misli, priče, dela i ponašanja. Jedno misle, drugo pričaju. Na određeni način se osećaju, a sasvim suprotno deluju. I pitam se, zašto?
Zašto se plašite da kažete ono što mislite? Zašto se plašite da pokažete svoja osećanja, nesavršenosti, greške i neuspehe? Zašto se plašite tuđeg mišljenja, osude i prekih pogleda?
Zašto ne želite da budete iskreni, prema sebi? Ne njima, ne meni.
Razumem da su nam prioriteti i moralne vrednosti postali besmisleni, naopaki i bezvredni, ali ako ideš za krdom ovaca, šta si onda ti? Provodimo dane ispunjavajući mamine, tatine, supružnikove, dečije snove ili snove društva. Moramo u svakom momentu biti na visini zadatka i ne dozvoliti da se slabost vidi. Ne sme se biti manje jak i snažan muškarac ili manje jaka i samostalna žena. Deca su najlepša, najpametnija i najbolja. Greškama nema mesta, savršenstvo je cilj. Jer: “Šta će ljudi reći”?
On je poslovan čovek koji svaki dan obavlja jako velike, bitne i zahtevne poslove. Rešava nerešive probleme profitabilnih kompanija. Nosi odelo, kravatu i kožne cipele, jer sve drugo bi ukazivalo da nešto ne valja, da nema. Na dobroj je poziciji, ali hoće bolje. Zarađuje dovoljno, ali ipak nije dovoljno. Što se više ima, sve se više želi. Radi od devet do kasno. Vozi dobar auto i ima kasko, jer veliki su to novci. Ženu i decu viđa vikendom, ako ga nisu hitno pozvali sa posla. Ili mora da ispoštuje ekipu na partiji tenisa, golfa ili skvoša. Ako ne dođe, mora da nešto ne valja. On redovno trenira, zdravo se hrani i radi na sebi. Putuje na egzotična mesta, jednom godišnje, dvadeset dana. Tada je sa porodicom najduže ikada, dvadeset dana za redom. Pod uslovom da je zaboravio telefon.
Ona ima karijeru. Ravnopravna je sa mužem. Podrazumeva se. Dobro je plaćena, ali može bolje. Ima veliki stan, dvoje dece. Ima kućnu pomoćnicu jednom nedeljno, ruča se u restoranu ili poručuje hrana. Jer, nema ona vremena da se bavi tim stvarima. Radi od devet do kasno. Radi na sebi. Trudi se da ima savršeno i negovano telo, da izgleda bolje nego pre trudnoće. Mogle su mnoge, može i ona. Celulit i strije sakriva i uporno se maže raznim uljima ne bi li nestalo sve to. Jer, sramota je. Redovno posećuje frizera, kozmetičara, manikira, pedikira, stomatologa, masera, plastičnog hirurga. Trenira svaki dan, zdravo se hrani. Stigne da popije kafu sa drugaricom iz srednje. Tada je nasmejana, samopouzdana, u najboljem izdanju. Jer, šta ako neko nešto pomisli? Deca idu u vrtić ili školu, još od prve godine. Čekali su je posao i karijera. Ne daj Bože da nema posao, jer onda se podrazumeva da ništa ne radi. Decu vaspitava na osnovu savremenih metoda odgoja. U vrtić ih vodi i vraća dadilja. Ne tako retko ih i uspava jer mama i tata moraju da rade. I da izađu u grad. I oni imaju dušu. Viđa muža kasno, decu u prolazu.
Gledaju ih ljudi i kažu: ” Vidi kako žive. Imaju sve. Blago njima.”
A oni, u duši bol, u srcu tuga. Na licima lažni osmesi. U glavi haos. Ne osećaju se lagodno, jer imaju svakodnevni pritisak da moraju da ispune zadatke i očekivanja. Misle da je to ono što vredi i da će samo tako biti prihvaćeni i odobreni. A šavovi pucaju li, pucaju. Ne znaju više kako dalje. Valjda neće skroz pući? Neka opstanu, samo dok ne shvate. Nadajmo se da će shvatiti brzo. Da će konačno biti iskreni i zapitati se.
“Da li mi sve ovo zaista treba i čije želje ispunjavam? Čiji život želim da živim? Kakvih sam se pogrešnih knjiga načitao/la? Da li zaista želim da provedem život na tako primitivan i beznačajan način? Mora da može i drugačije?”
Šta će mi posao na kom puno zarađujem, a imam malo vremena da uživam u njemu. Da imam skup automobil, a da mi pri svakom parkiranju zastane knedla u grlu. Da nosim dva telefona koja moram da čuvam kao zenicu oka svoga. Da prodam dušu samom đavolu kako bih karijerno napredovao/la. Da sve merim i gledam kroz novac. Šta će mi veliki stan kada nemam vremena da boravim u njemu, još manje da vodim računa o njemu. Šta će mi, kada to nije dom već samo zidovi. Šta će mi skupa odela i krpice kada sa rođenom decom ne mogu da se zabavljam i uživam u pesku, pišem kredama po ulici ili trčim. Ne želim da budem rob materijalnom, jer život nema cenu. Ne želim lažne prijatelje i poremećene odnose zasnovane na koristi. Ne želim da se razbolim jer moram da izgledam na određeni način. Neću da se smejem kada mi se plače. Plakanje je zdravo. Ne želim da slobodno vreme provodim programirano jer moram da radim na sebi. Hoću da jedem ono za čim moje telo žudi, a ne ono što kaže najnovija internet stranica. Želim da izdvojim vreme i kuvam. Želim da ljudi oko mene uživaju u divnim ukusima i mojim kulinarskim sposobnostima. Posle ću izluftirati. Hoću da poznajem članove svoje porodice a ne samo da živim sa njima. Hoću da imam svest i sposobnost empatije, a ne da budem stub. Hoću da osećam i da svoja osećanja bez stida izražavam. Nesavršenosti, greške i neuspehe želim da prihvatim kao deo rasta i razvoja, a ne stida i srama.
Obećavam sebi da ću beskompromisno biti iskren/a prema sebi, jer sebe nosim svuda. Hoću da budem dobro i da radim dobro. Na kraju krajeva, niko me neće pamtiti po garderobi, cipelama i torbama. Kolima, stanovima i mojim bankovnim računima. Pamtiće me po tome kakav sam supružnik bio/la. Roditelj i dete. Prijatelj i kolega. Pamtiće kako su se osećali pored mene i šta sam činio/la za njih.
Ljubav, osmeh, zagrljaj, lepa reč, podrška! Biće dovoljno!
