Svi smo doživeli onaj neverovatan osećaj kada neki film ostavi utisak na nas. Dotakne nas do srži, ispriča neizrečene istine, kaže nam ono što i sami znamo, osećamo, mislimo, skrivamo. Često služe kao vrsta katarze za sve ono što želimo ponovo preživeti, zaboraviti, zauvek zapamtiti. Bilo da je u pitanju stara ljubav, neko ko više nije sa nama, nezaboravna uspomena koja traži svoj put ka površini – svi reagujemo isto. Potreba da napišem ovaj članak je proizašla iz neopisivog krika mojih grudi da što jače saopšte ono što su osetile gledajući film „Čudo“ (Wonder), američkog režisera Stephen Chbosky-ja. Film je, u 120 minuta, uspeo da predstavi sve ono što sam ja, što bih volela da je svaki čovek oko mene, ono što smatram srži čovečanstva – empatiju u svakom mogućem obliku. Knjiga na osnovu koje je snimljen film je nešto što se već danas našlo na mom stolu za čitanje, i verovatno postaje moja preporuka i poklon za čitanje svakom detetu, tinejdžeru, pa i odraslom čoveku („Wonder“, R. J. Palacio, prevedena na srpski jezik pod istoimenim nazivom „Čudo“). Želim da vas uvučem u svet ovog filma zajedno sa sobom ali, odakle početi?
Auggie, glavni lik ovog filma i dete od 10 godina, je dečak sa deformitetom lica koji po prvi put kreće u školu nakon školovanja kod kuće. Auggie bi najviše na svetu voleo da bude astronaut, kao i svako dete, jer je svemir nešto što voli najviše na svetu, ali i zato što mu kaciga astronauta koju ima pomaže u svakodnevnom zadatku koji ima – skrivanju od svih drugih. Nosi je na glavi kada krene bilo gde jer ne želi da ga drugi ljudi vide. Stidi se svog izgleda i ne želi da se suočava sa plakanjem i ruganjem druge dece kada ga sretnu na ulici. Auggie je neverovatno pametan, dobar i prelep, ali je sve to teško videti zbog onoga što ga na prvi progled definiše. Svet je neobjašnjivo okrutan prema onima koji ne zadovoljavaju, naočigled, bitne standarde i gura ih u stranu, ne želeći tako da se suoči sa sopstvenom ružnoćom. Da li jedno dete mora da prolazi kroz nešto na šta ni mi odrasli nismo otporni – suočavanje sa predrasudama, podsmehom, stigmatizacijom? Ovaj film jako često postavlja ovo pitanje.
Auggie nailazi na podsmeh, ruganje, ismejavanje, nerazumevanje. Jedina ljubav koju dobija jeste ljubav svojih roditelja i sestre. Pri svakom koraku u školskom dvorištu nailazi na iznenadnu tišinu, upiranje prstom i tihi smeh. Svakoga dana žali što mora da ide u školu i ljut je na svoju majku koja je odlučila da je za njegovo dobro da što pre započne sa normalnim životom. Film jako dobro prikazuje borbu svakog od učesnika – Auugie-ja, njegove mame koja se bori da ne zaplače svaki put kada on zakorači u školsko dvorište, sestre koja ide u istu školu sa njim, oca koji se bori sa osećajem neophodnog pokazivanja snage uprkos tome kako se stvarno oseća, same škole, direktora, učitelja i učenika koji se suočavaju sa nečim novim.
Auggie je u svojoj porodici naučio da je voljen baš takav kakav je, ali šta se dešava kada izađe napolje i suoči se sa potpuno drugačijom slikom?
Ovde se rodila moja želja za pisanom reči.
Kada porodica uradi svoje, voli svoje dete baš takvo kakvo je, kako da ga zaštiti od sveta koji će istaći sve suprotno, kako ga naučiti da se samo bori za sebe? Šta možemo da uradimo kako bi se svako dete na ovom svetu osetilo bezbednim i voljenim?
Možemo učiniti mnogo toga.
Možemo krenuti od toga da razumemo pojmove stigmatizacije i empatije i naučiti našu decu njihova značenja pri svakom susretu sa svetom oko sebe. Da nije dobro mrzeti, izdvajati, bojati se drugačijeg, bežati, dominirati, povrediti nijedno biće – ni najmanju životinju, a onda i čoveka. Da je, suprotno tome, jako dobro voleti, razumeti, podržati, zagrliti, zaštititi svako živo biće. Kada šetate, naučite svoje dete da pomiluje insekta kojeg vidi, umesto da ga zgazi, pomazi i nahrani psa koji je gladan i sam, zagrli drugaricu koja plače i pruži ruku mlađem od sebe. Jako je važno razvijati empatiju kod dece jer se ona uči od prvog koraka, prvog upiranja prstom, prvog upitnog pogleda.
Možemo nastaviti dalje edukacijom naših vrtića i škola, njihovih saradnika o važnosti inkluzije, značenja podrške i solidarnosti. Naš obrazovni sistem je takav da pridaje vrlo malo važnosti odnosima između dece, psihološkoj strukturi ličnosti i dinamici grupe, a jako puno važnosti ocenama, izgledu, kompetitivnosti. Sve što je važno ostaje u senci – kome se obratiti kada je detetu loše, ko će primetiti, pobrinuti se, podsticati empatiju i saradnju, edukovati, podučavati roditelje isto kao i decu, graditi bolju budućnost za generacije koje dolaze? Škole edukuju buduće učitelje, psihologe, empate, buduće ljude. Dajmo im šansu tako što ćemo ih naučiti onome što se odavno zaboravilo.
Možemo pomoći tako što ćemo shvatiti važnost mentalnog zdravlja. Na Balkanu postoji široko prihvaćeno mišljenje da se pomoć ne sme tražiti jer je sramota, da je bolje skloniti se od komšijske vike i nasilja jer to nije naša odgovornost, da je sramota ići na psihoterapiju i izgovoriti naglas da nam je pomoć potrebna. Mentalno zdravlje je podjednako važno kao i fizičko i odlazak kod lekara je podjednako važan kao odlazak kod lekara za naše psihičke procese.
I na kraju, možemo pomoći tako što ćemo ovaj film, i sve slične njemu, ubaciti u školsko obrazovanje kao deo posebne nastave gde će se brinuti o dečijem odrastanju, emotivnim i psihičkim procesima, društvenim očekivanjima i njihovom ličnom razvoju. Ovom prilikom molim vaspitače, učitelje, nastavnike i sve one koji rade sa decom da pogledaju film, razmisle o svakoj poruci koju šalje i izdvoje nekoliko časova za diskusiju sa decom o ovoj važnoj temi. Ako ne možete svoje časove posvetiti ovoj temi, posvetite par sati svog slobodnog vremena vašim odeljenjima, pokrenite inicijativu i pogledajte film u bioskopu zajedno sa decom a kasnije napravite zdravu polemiku o svemu što su videli na ekranu. Sistem u kojem živimo je najgori za one koji žele da prave promene, ali promene su moguće samo onda kada dovoljno jako želite da vidite promenu kojoj težite. Misao „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ Mahatme Gandija (Mahatma Gandhi) je nosilac svake pozitivne promene koja se dešava oko nas i kako bismo bili u stanju da je prenesemo našoj deci kao jednog od glavnih postulata življenja, moramo je i sami živeti. Takođe molim mame i tate, bake i deke, tetke, strine i stričeve da kod svoje kuće pogledaju film sa svojim najmlađima i takođe porazgovaraju o svemu što su videli i, nadajmo se, naučili. Uvedite „filmsko veče“ u svoje domove u borbi protiv današnje otuđenosti i učite svoju decu misaonim procesima, diskusiji i razvitku kroz zajedničko vreme.
Ako se pitate šta se desilo sa Auggie-jem… On je uz pomoć svoje porodice i prijatelja koje je stekao uspeo da pobedi.
A ja ću biti u potpunosti iskrena sa vama i otkriti još važniji razlog zašto me ovaj film dotakao i zašto sam imala potrebu da podelim sa vama svoje misli. Ja sam tetka jednog prelepog dečaka koji se rodio sa oštećenjem sluha i od njegovog prelepog dolaska svaki dan živim sa željom za borbom, želeći da njemu svet učinim manje okrutnim. Krenuću prvo od svega što sam pomenula u prethodnim redovima. Naučiću ga da voli sve oko sebe, da neguje svoja i tuđa osećanja, da ništa nije drugačiji u odnosu na druge i da niko drugi nije drugačiji u odnosu na njega. Zatim ću ga naučiti da prihvati svoje nedostatke, da se ne saživi sa njima u potpunosti i da shvati da su oni samo deo njegovog identiteta, a ne suštinski deo koji ga definiše. Da će deca u njegovom okruženju biti okrutna ali da je to samo zato jer ne razumeju, nisu naučena da pitaju, a zatim prihvate. Da bi moj Vule odrastao kao dete koje nema problema sa slikom o sebi, niskim samopoštovanjem, tugom i povremenim suzama, potrebna mi je pomoć svih vas koji čitate ovo. Počnite već danas sa jednim malim dobrim delom koje će pokrenuti lavinu drugih. Širite empatiju u svom domu, radnom mestu, okruženju i srcima svih sa kojima ste u neposrednom kontaktu, a posebno sa najmlađima koji će jednog dana biti odrasli ljudi i čija će reč graditi svoje i tuđe svetove.
Pročitajte i pogledajte „Čudo“, i učinite da svako maleno čudo bude oličenje dobrote, ljubavi i empatije jer je to jedini način da svet u kome živimo (i unutrašnje svetove drugih) istinski učinimo boljim.
