„Ko zna zašto je to dobro“ verovatno je najomraženija rečenica svakog ko se nađe u izazovnoj životnoj situaciji jer u tom trenutku kada vam tonu sve lađe, a vi ste kapetan koji, sve i da hoće, ne može da napusti taj brod – teško je videti bilo kakvu pozitivnu stranu brodoloma.
Izreka „every cloud has a silver lining“ po značenju veoma je slična ovoj našoj i govori o tome da, koliko god da situacija deluje bezizlazno, uvek u njoj ima i nešto pozitivno. I sa sobom nosi taj viktorijanski vajb – ne očajavaj, već stremi ka boljim stvarima.
Uvek do sada, i već sam vam pričala o tome, odgovor na to pitanje „ko zna zašto je to dobro“, bio je – ja. Jer, vrlo brzo bih u svakoj situaciji uvidela šta je dobro i iz svakog izazova izvukla najviše.
Ali… Ma koliko da svi to pokušavamo da izbegnemo, ova 2020. godina na svakog od nas ostaviće trajni pečat, ni ja nisam izuzetak. Na nama je da pokušamo da on bude što manje uočljiv, te da od njega, umesto žiga, napravimo šarenu tetovažu, koju ćemo s ponosom nositi kao najbolju lekciju.
Iskreno, dugo mi je bilo potrebno da i pokušam da potražim svoj „silver lining“ u svemu ovome. Previše energije i vremena trošila sam kriveći okolnosti za sve ono što mi je oduzeto. A onda sam, u momentima kada sam već došla na granicu očajanja, naterala sebe da uvidim i šta je u svemu tome zapravo dobro.
Jedna od stvari koju su svi navodili kao pozitivnu bila je više vremena sa najbližima. Ne, ja ga nisam imala, naprotiv – bilo je manje slobodnog vremena nego ikada. I toliko dugo sam se držala za to da nisam videla koliko su mi jutra ipak postala lepša.
Jer više nisam morala rano da ustajem, spremam se i na brzinu krećem na posao, vozim se duže od sat vremena do njega, radim bar osam sati i onda se opet, posebno ako krenem u „špicu“ nekada i po dva sata vraćam.
Možda nisam imala kada da se posvetim potpuno svojim najdražima, ali sam bar tih sat-dva ujutro, umesto žurbe za Beograd, mogla da posvetim uživanju u onom što je i meni i mom detetu najlepši početak – mir i tišina na početku dana i samo nas dvoje…
Onda je u jednom trenutku, slušajući me nedeljama na „callovima“ i zahtevajući nekad i da podelimo slušalice, da bi i sam mogao da „učestvuje“, tražio da počnemo i mi da pričamo na engleskom međusobno.
Kako se ispostavilo kasnije, tada sam mu delovala smirenije, pa smo tako razvili i naš običaj, da kad god se zbog nečeg sporečkamo, to rešavamo tako što počnemo da pričamo na engleskom, jer smo onda oboje smireniji i razgovaramo bez ikakve tenzije.
Ni u jednom trenutku niko nije forsirao da dete uči strani jezik, svakako sam verovala da će sam izraziti želju onda kada je bude osetio – i tako je i bilo.
Osim sada već redovnih razgovora sa mnom, jedino „sredstvo“ za učenje bili su mu crtani filmovi pred spavanje i zaista sam iznenađena koliko brzo mali sunđeri upijaju. Sada će biti problem – ali moj – ako uz crtani progovori i neki jezik koji ja nikada nisam naučila – ali eto prilike da se i ja dodatno razvijam.
I možda nisam dobila slobodno vreme, ali sam se izborila za vredne trenutke koje su se ispostavili kao čista investicija u ono što mi je najvrednije.
Deca su naš životni projekat, u koje se svako kvalitetno ulaganje odmah vidi i „isplati“. I to je moj silver lining u ovoj situaciji. Moje dete, iako je imalo priliku i da me vidi u izdanjima na koja nisam ni najmanje ponosna, uz mene je naučilo mnogo toga novog.
Verovatno će mi biti potrebno mnogo vremena da ovoj godini oprostim sve ono što mi je oduzela, ali već sada sam naučila da cenim dobre stvari koje mi je dala. Očigledno, za važne lekcije nikada niste dovoljno odrasli.
Autorka: Anja Stanišić
Foto: Bojan Bokić
