“Dobro je ako ste preosetljivi. Takvi ljudi menjaju svet!”

Ceo život slušam jednu te istu rečenicu, samo se menjaju ljudi koji je izgovaraju:

“Milice, previše si osetljiva.”

To je moja presuda, moja dijagnoza, etiketa koja mi je prilepljena dok sam bila mala, koju sam provukla kroz adolescenciju i uspešno je prošvercovala u odraslo doba. Stalno me prati osećaj da nešto nije u redu sa mnom, da imam neku “falinku” koja će me obeležiti za ceo život. Kao da mi na čelu piše: “Ne prilazite previše sam osetljiva.” Znak da me ljudi izbegavaju, osuđuju, grade svoje teorije o meni i pametuju.

Nedavno sam sa tatom razgovarala o jednoj ozbiljnoj temi, i negde na polovini razgovora ja sam počela da plačem. Nisam umela da objasnim zašto, suze su lile, više ni reč nisam mogla da izgovorim. Nije to prvi put, često mi se dešavaju takve stvari. Razgovor se jednostavno završi zbog moje preosetljivosti, ja odem u sobu i danima razmišljam šta to sa mnom nije kako treba. Zar baš nikada ne mogu da sakrijem svoje emocije?

Dok se skrivamo iza društvenih mreža, hashtagova, filtera, lažnih stavova i načela, život se događa i prolazi. Svi smo mi danas van tako cool, nepoderivi, nepobjedivi, hladni, distancirani, jaki, a unutra gorimo, slamamo se i gutamo stvari koje bismo trebali reći naglas, jer šta vam vrijedi taj život ako ga živite u strahu od pokazivanja emocija.”

Lola magazin

Dok na instagramu svi glumimo sreću i ludo se provodimo, realnost ima nešto drugačije lice. Kada ugasimo mobilne telefone, skinemo lažni osmeh sa lica, šta nam ostane?

Vreća kostiju, jastuk koji je svaku noć mokar od naših suza, nesanica dok u glavi prebiramo po svemu onome što smo trebali reći a nismo imali hrabrosti. Strah od osude, strah od toga da nam prilepe etiketu kukavice i previše emotivne osobe savladao nas je i ovaj put. Ostaje nam ljudsko biće prepuno mana i nesigurnosti. Ali iznad svega, ljudsko biće željno iskrenog zagrljaja, ljubavi i prihvatanja.

Emocije se pojavljuju iznenada, kao talas, i različitog su intenziteta. Ako ne naučimo da izlazimo na kraj sa malim talasima, samo je pitanje dana kada će se pojaviti onaj veliki, onaj od koga strepimo. Postoje dva scenarija: ili ćemo se pošteno nagutati vode ili ćemo se udaviti.

Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilavaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke eksplozije ili potonuća.

Josif Brodski

Osobe koje su izrazito ranjive su često stidljive, introvertne i plašljive. Ono što takođe odlikuje ranjive osobe jeste izuzetno dobra intuicija. Prepoznaćete ih po tišini, sklanjaju u stranu, po strahu koji odaju njihove oči, ali i po miru koji širi njihovo srce.

Senzitivnost koristi nekoj osobi isključivo kada je u manjini. Kada bi je svi imali, to je kao kada bi svi znali za neku prečicu, tako da ukoliko ima toliko njih koji koriste tu informaciju, ona prestaje da ikome služi.

Krajnje je vreme da svi mi osetljivi i emotivni počnemo da gledamo na to kao na dar, kao nešto što nas izdvaja iz mase jednoličnih ljudi, onih koji stalno nešto kalkulišu, mere, seku i lepe. Sve oko nas se pretvorilo u nekakvu trku, i pobeđuje onaj koji manje oseća, onaj koji je manje ljudsko biće a više santa leda.

Ljudi oko nas mjere, sjeku, sakrivaju, važu, odmjeravaju, glume sudije. Ljudi oko nas stalno izgledaju kao da su nešto zaboravili, gledaju u pod, traže ostatke onog smijeha koji ih je držao na površini, traže ona mala ludila od kojih se preživi, traže onu iskru u oku koja jeste to svjetlo, nema nikakvog tunela, samo mi i oni oko nas.

Brankica Raković

U današnjem vremenu koje odlikuje ljubav na brzinu, instant kafa i supa iz kesice, pravi je blagoslov ne samo biti emotivan nego biti spreman da bez ustručavanja i osećaja krivice svetu pokažeš svoje emocije. Da se “skineš” pred ljudima do kojih ti je stalo. Najemotivniji susret između dvoje ljudi nije onaj kad jedno pred drugim skinu odeću, nego kada ogole svoje emocije i svoje strahove. Ljudi se danas plaše da nekog iskreno vole, da priznaju kako se osećaju. Stalno nešto kalkulišemo: ko se danas prvi javio, ko je prvi izgovorio ono famozno “volim te” jer se to smatra znakom slabosti. Naporno je tako živeti, stalno u nekim proračunima, stalno na oprezu i na distanci. Imamo samo jedan život a traćimo ga na nekakve igrice. Paradoksalno, zar ne?

Ponekad imam utisak da ne poznajem ni samu sebe. Iznenađuju me sopstvene reakcije na postupke drugih ljudi, vlastite emocije mi nisu jasne, plašim se svoje ranjivosti. Koliko tek onda ne poznajemo druge ljude, ljude sa kojima živimo, ljude do kojih nam je stalo?

Odakle nam pravo da “lepimo etikete” drugim ljudima? Ko smo mi da nekog okarakterišemo kao previše emotivnog, da ga učimo kako treba da živi i šta treba da radi sa svojim osećanjima? Ko smo mi da sudimo šta je normalno, a šta nije?

Nije poenta “isključiti” svoje emocije, skrivati se iza prividne ravnodušnosti i osmeha u pokušaju. Prava hrabrost leži u tome da na društveno prihvatljiv način izrazimo ono što osećamo, da se “ogolimo” pred drugim ljudima, da umemo da volimo, praštamo, maštamo, kažemo izvini i da na kraju krajeva to ne smatramo svojom slabošću već svojom najčistijom vrlinom.

Ako pred nekim možete da skinete svoju odeću ali ne možete da “ogolite” svoje emocije i strahove, ne možete da pokažete svoju ranjivost, onda je krajnje vreme da se zapitate zašto je ta osoba i dalje deo vašeg života.

Mala deca bez problema izražavaju ono što osećaju. Kada im se plače ona plaču, kada su srećna ozare im se ta mala lica, osmeh može da im se čita u očima. Kako odrastamo, tako nas društvo oblikuje onako kako njemu odgovara i polako zaboravljamo da volimo i negujemo ono dete u sebi.

Nisu svi u stanju, ili jednostavno to ne žele, da pokažu razumevanje za previše emotivne i ranjive osobe. Zato je jako bitno kome ćemo pokazati svoju ranjivost, kome ćemo “otvoriti dušu”. Ako imate na koga da se oslonite, kome da stavite glavu na rame, sve ostalo je manje važno.

Zašto su preosetljivi ljudi upravo oni koji menjaju svet?

“Ako spadate u grupu emotivnih i preosetljivih ljudi nema potrebe da se plašite. Istu crtu posedovali su Abraham Linkoln, Martin Luter King i princeza Dajana – ljudi koji su menjali svet da bi mu dali više ljudskosti i dostojanstva. ”

Preosetljivi ljudi rade na sebi svaki dan, bez izuzetka. Trude se da budu bolji od svoje jučerašnje verzije. Voljni su da “poprave” ono što ih koči. Pored takvih ljudi i drugi mogu da budu ono što zaista jesu, bez straha od osude. Odlikuje ih iskrenost, toplina i neverovatna empatija. Ne plaše se da vole iskreno, onako “do daske”, da praštaju, da kažu izvini kada je to neophodno, da upute kompliment i savet. Znaju da slušaju, svakim delom svog tela. Znaju da čitaju između redova.

Jer postoje i dalje ljudi oko nas koji te odmore. Ljudi tako smiješni i ljudi koji se tako smiju da ti ne preostaje ništa drugo nego da se smiješ. Ljudi tako jednostavni da je istina jedino što znaju. Ljudi koji i kad te gledaju, odmeravaju i važu, ne traže ono u čemu si loša i nevažna, već ono u čemu možeš da budeš bolja. Ljudi koji te podsjete da si zaboravila šta je nježnost, šta znači disati, šta znači prosto biti. Pa šta bude. Ljudi blagoslovi i lekcije.

Brankica Raković

Živimo jako brzo. Ne ostavljamo sebi vremena da se radujemo i tugujemo. Onda se jednog dana probudimo i više ni sami ne znamo kako se osećamo, a još manje zašto se tako osećamo. Dajte vremena i sebi i svojim emocijama. Malo distance i promena perspektive uvek dobro dođu. Čisto da vidimo gde smo i šta dalje.

Odtugujte svoje gubitke, slavite svoje pobede, čak i one najmanje. Izađite na kraj sa svojim osećanjima i već ste na korak bliže tome da razumete druge ljude. Ne konzumirajte ništa sa nogu, ni kafu ni ljubav. Slobodno se naljutite kada za to imate validan razlog. Uživajte u svojoj sreći i nemojte da strepite da će iznenada nestati. Kao što Bajaga kaže: “Život je nekad siv nekad žut.”

Skačemo iz jednog događaja u drugi, potiskujemo, guramo pod tepih, sklanjamo u stranu. Čekamo neko “pravo vreme” da se pozabavimo sobom. A pravo vreme ne postoji. Pravo vreme je upravo sada dok čitate ovaj tekst.

Do sledećeg čitanja, stavite sebe i na prvo i na drugo mesto pa tek onda napravite prostora za druge ljude.

Milica.