Od početka pandemije govori se o problemima sa kojima se susreću tokom školovanja u kovid eri deca, ali i roditelji. Mnogo domaćih zadataka, još više platformi za nastavu, stalne izmene rasporeda i prezahtevno gradivo su svakodnevica svih đaka, ali postoje oni koji imaju dodatno opterećenje, a to je DISLEKSIJA.
Šta je to disleksija?
Po definiciji, disleksija je jedna od teškoća u učenju. To je specifična smetnja u razvoju i sticanju sposobnosti čitanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha. Kako god se formulisalo, smetnja ili poteškoća, disleksija predstavlja problem.
Razlike između disleksičara
Na našem brdovitom Balkanu, skoro svaki problem, pa i ovaj, se uglavnom skriva ili ignoriše. Najčešća rečenica koja se može čuti na našim prostorima je: “Kad bi se malo potrudio mogao bi svašta. Pametan si ti, ali nećeš da učiš. Lenj si, nećeš da čitaš”.
Realnost je drugačija. Većina ljudi zapravo ne zna šta sve disleksija predstavlja. Osim otežanog čitanja, tu su i teškoće u učenju teksta napamet, u prepričavanju, pisanju. Osobe sa disleksijom imaju problema sa orjentacijom u prostoru, često su motorički nespretniji, a kao da im sve ovo nije dovoljno, već je kod njih i veća verovatnoća da imaju hiperaktivnost, poremećaj pažnje, teškoće u računanju. Svi pamtimo onu crvenu olovku kojom je učiteljica obeležavala greške na diktatima i sastavima. Možete li da zamislite količinu crvene boje u svesci deteta sa disleksijom?
Zašto je važno prepoznati disleksiju?
Deca koja imaju disleksiju nisu lenja, zaboravna, bezobrazna. Ona imaju poteškoće u učenju, i što pre prihvatimo to kao činjenicu, jasnije ćemo videti sa čime se dete svakodnevno suočava i moći ćemo da mu pomognemo. Razumevanje je prvi korak.
Put oporavka
Čitanje, samo po sebi nije dovoljno. Potrebno je obratiti se logopedu, koji će testirati dete, a onda predložiti način na koji će se raditi. Taj proces traje godinama, spor je, ali će doneti rezultate. Osim čitanja, potrebno je raditi na prepričavanju, povećavanju pažnje, pisanju…
Veoma je teško, kako deci tako i odraslima sa disleksijom, samo što to odrasli malo bolje kriju. Treba znati da jedna od pet osoba ima disleksiju. Takođe, da je disleksija nasledna. Ako je imate vi, velika je verovatnoća da će je imati i vaše dete.
Kako olakšati detetu?
Vodite ga kod logopeda, i vežbajte kod kuće ono šta mu logoped zada za domaći zadatak. Gledajte zajedno filmove, čitajte mu tekst, ali ga stimulišite da i ono čita bar poneku reč.
Kupite mu trakice za čitanje, one će mu pomoći da se fokusira na red koji čita, čitaće tačnije i brže. Ali ne očekujte čudo. Čitaće tačnije i brže nego juče, a ne tačnije i brže od drugara iz klupe.
Kupite mu tonirane sveske, osim što ih niko sem njega neće imati u školi, te sveske će mu poboljšati koncentraciju i smanjiti neprijatnost pri pisanju.
U drugim zemljama se one koriste već decenijama, i to ne samo za decu sa disleksijom, već i za decu koja su hiperaktivna, koja imaju problema sa prostornom organizacijom, disgrafijom.
Tonirane sveske i trakice za čitanje do skoro nisu postojale kod nas, nije ih bilo uopšte na Balkanu, a onda su stigle u Srbiju. Možete ih naći na društvenim mrežama pod nazivom Disleksija Balkan.
Nabavite detetu držač za pravilno držanje olovke, to se danas može naći u većim knjižarama. Mala je stvar, a detetu će olakšati pisanje.
Porazgovarajte sa učiteljicom, razrednim starešinom, psihologom i pedagogom. Objasnite im i sarađujte sa njima. Ni profesori nisu sveznajući. Promeniće pristup kada im neko skrene pažnju na problem.
I ono najvažnije – imajte strpljenja, pohvalite dete za napredak.
Fotografije: Nemanja Obradović
