Sećam se jedne devojčice koja je živela svojim običnim, dečjim životom ispunjenim snovima i uzbuđenjima. Volela je da nosi haljinice, da čita, da ukrade mami karmin i stavi ga na usne, onako neprecizno, baš kao sve devojčice…
I mnogo je volela drugu decu! Volela je da se druži, da podeli sa drugima svoje snove, da zajedno prolaze kroz sve dečje nestašluke i avanture. Ipak, nisu sve devojčice takve… a ni dečaci! Oni nekako od malih nogu vole da su glavni, da je po njihovom i da ih svi slušaju i oni ne vole obične, nasmejane devojčice sa snovima!
Tako su oni svoju drugaricu (ili je barem ona mislila da im je to bila) ponižavali, ucenjivali, grdili, rušili joj snove o drugarstvu, srećnom detinjstvu i zajedničkim avanturama… Govorili su joj da je ružna – ona im se samo smešila prihvatajući to kao nešto što je sigurno tačno jer, zašto bi joj inače to govorili?; govorili su joj da je glupa – gledala ih je i činilo joj se da ni to ne sme dovesti u pitanje; terali su je da rasprema za njima – naravno da je to činila, pa to je dobro delo koje svako treba da uradi za prijatelje (ali nikada niko za nju); podsmevali su joj se – smejala se sa njima jer, ipak je tako bila deo ekipe…
Nosila im je torbe, pozajmljivala novac za užinu, radila pismene zadatke (da, baš ta mnogo gluplja od njih!), priznavala krivicu i kada nije bila kriva i kada nije znala o čemu se radi… Sve je radila jer tako treba, jer je tako vaspitana, jer se prijatelji ne izdaju!
Ipak, ta devojčica (koja odavno više nije devojčica) trebalo je da zna da joj nisu baš svi prijatelji i trebalo je da zna da nema ništa loše u tome da se zauzme za sebe. Jer ne da nije loše, nego je neophodno reći NE onda kada je to jedini prihvatljiv odgovor, onda kada reći DA znači poniziti se, znači staviti sebe na poslednje mesto…
Trebalo je devojčici neko da kaže da svako dete, da svaka osoba na svetu, ima pravo na ostvarenje svojih snova, na svoje mišljenje, svoj stil, svojih pet minuta… Svačiji glas treba jednako da se čuje i niko nikome nema pravo da kaže da je ružan, debeo, mršav, smotan, glup… Jer to niko, uistinu, nije, samo smo svi lepi na drugačiji način.
Biti dobra devojčica ne znači da treba sve trpeti, klimati glavom, osmehivati se i dozvoljavati drugima da vas tretiraju onako kako hoće. Morao je neko to reći nasmejanoj devojčici tužnog pogleda! Morao joj je reći da ne treba trpeti šamare, pretnje, ni podsmevanja, da ne treba odustajati samo zbog straha, da se ne treba plašiti da kažeš svoje mišljenje…
Zato bi, možda, ona sada rekla drugim devojčicama da se ne plaše, da kažu šta im smeta, da slobodno glasno izgovore svoje želje, da ne trpe, da su lepe, da su vredne, da mogu sve što istinski žele, da veruju u sebe… A sigurno bi odraslima rekla da veruju u te male devojčice, da im daju vetar u leđa, da im budu oslonac kako nikada ne bi posustale, kako nikada ne bi posumnjale u sebe jer im je neko rekao: Ti to ne možeš!
Mogu, sve mogu i ne dozvolite da im se ikada nađe suza u oku zbog toga što se osećaju kao da manje vrede, ne dozvolite da im neko u te malene glave usadi ideju o tome da nisu dovoljno dobre, jer će onda sa tom idejom odrasti i ona će postati njihova “istina”.
