Ima onoliko puteva koliko ima ljudi na ovom svetu i svakome je svoj put najteži. Mi se u životu moramo stalno popravljati, tražiti orijentaciju i umnožavati vrline jer su one naša snaga i energija. Ko nam je mera?
Pupin i Tesla su izabrali da kao deca gledaju u zvezdano nebo: „Ne bismo ni ja ni moj prijatelj Nikola Tesla postigli ništa da nismo kao deca imali živ kontakt sa prirodom i da nismo obojica bili zagledani u veliko prostrano zvezdano nebo nad nama.“ (M. Pupin). Naša deca i mi danas gledamo u telefon.
Ima ljudi koji su kao svetionik – stalan i pouzdan izvor svetlosti, a ima i onih koji se kao vetrokaz okreću sa svakim novim društvenim vetrom. Neko se trudi da raširi svoje srce, a neko ostane uskogrud. Lako je voleti narod, a teško čoveka.
Čovek misli o onome što ima i zahvalan je na tome, a opet, ima ljudi koji misle o onome što nemaju i stalno se žale. Zahvalnost rađa zahvalnost, a roptanje rađa roptanje.
Možemo li se pretopiti, kao što se zlato topi, iz neznanja u znanje, iz lenjosti u plamenost, iz perfekcionizma i ambicije u životnu radost? Možemo li se pretopiti iz straha i kontrole u poverenje, iz smućivanja u trezvenost, iz lukavstva u prostotu?
Možemo li raditi nešto od srca umesto činiti ‘kako treba’? Možemo li biti među sobom jednaki umesto da zauzimamo nadmoćne položaje? Razmišljanje, saradnja, prijateljstvo, poštovanje nasuprot pobedi i porazu. Poslušnost iz ljubavi nasuprot poslušnosti iz želje za dopadanjem.
Vrednija je jedna reč smirenog čoveka koja dolazi iz dubine njegovog srca (=darovi) nego mnoge reči (=mozgologija) površnog čoveka spretnog jezika.
Da li moja snaga počiva u meni samoj ili u mišljenju drugih o meni? Sa tobom mogu sve ili sve mogu sama? Pitam se šta još mogu dobro da učinim za nekoga nasuprot stalnom samoispitivanju šta sam pogrešila?
„Za koji put dakle vi pitate?“ (V. N. Velimirović)
