Neću da znam za vreme, dok činim ono što mi diktira duša. Neću da strepim od kretanja kazaljki, pre bih da maštam kako su večno sklopljene ispunjavajući nam želje. Neću, da jurcam i saplićem se od tuđe obrise vremena. Ostatke tuđeg straha što pokupimo pa progutamo sami. Neću da znam za vreme dok dišem i živim. Tu odrednicu na koju nisam pristala. Tu zamku koja postala je domovina.
Ne priznajem vreme osim godišnjih doba, Sunca, vetra ili kiše. Vreme u kojem rastu ili venu i listovi i ljudi.
Neću da se gužvam u kalupe u kojima ima mesta za sve, osim za suštinu. Za intervale koje nas ne poštuju. Rasporede koji nam se bacaju u lice i posle nekog vremena nestaju u ništavilu kakvo i prvobitno jesu.
Neću, da izmišljeni meridijani određuju kada da spavam, a kada da se budim. Ne onda kada pun mesec ne dozvoljavam da sklopim oči. Ni onda kada to čine poruka ili poziv. Ili jednostavno moja želja.
Postaje neizdrživo programiranje u kome je sve postavljeno bez pitanja.
Sve se menja i zahteva brzinu, dok vreme ostaje jednako kratko, sa još jačim pritiskom što vuče za sobom.
Neću da znam za vreme, već da mislim i delam u smeru onoga što kazaljke nadilazi. Ono što ih za nas slama dok objektivno i dalje odzvanjaju u svom ritmu. Neodoljiva je moja želja da iščupam te iglice klete, da prelepim digitalne satove, a onaj peščani položim u horizontalnom smeru. Kao da ne znam da će pesak vremena svakako proteći.
Ne mora nam stajati i kao svakodnevni podsetnik pred očima.
Neću da budućnost pretvaram u datume, datum u sate, a sate u plitke uzdahe.
I odbijam priznati da kasnim, jer još uvek nisam shvatila gde. Za ono do čega nam je stalo, nije nam neophodna stega vremena.
Neću da znam za vreme koje opstaje zahvaljujući tome što smo dresirani da se prilagođavamo njemu. Od vremena ću uzeti samo sadašnji trenutak. Strah ću, ako već mora da postoji, odložiti za daleku budućnost. Neću da znam za zvuk kazaljki što rasteruje planove. Živeti se može i samo prema zalasku Sunca. Ostalo je pristanak bez slaganja. Znanje bez preispitivanja. Zauzetost što dušu oduzima.
Ne želim da znam za satnicu – kada autobusi stižu i koliko vozovi kasne.
U deset i pet ili pet do deset.
I šta se desi kada ne bude po predviđenom?
Kao da ne znamo da će vreme uvek pronaći nov način da stvori stari pritisak.
Ne želim više da podešavam alarme. Da reagujem na zvuk, pa na broj.
I tako dok ne zaboravim na dušu.
Ne želim da znam za vreme. Duboko sam posvađana sa svim na šta nas asocira.
Ne želim da znam za kalendare koji vrebaju da unište svaki trenutak mira u kom se podsećaš sebe.
Stiže i ono što “kasni”. Ono što čekamo kao na iglama. Što je najsmešnije, sve stigne kada prestanemo da odbrojavamo.
Vreme je za… Jeste nekome. Ne nužno svima.
Neću da znam za vreme koje nas uniformiše.
Ono mi je donelo samo jurcanje po semaforima, sagorevanje već postojećeg sagorevanja i trku u kojoj ne postoje pravila. Jer ako smo ih savladali to je siguran znak da su se već uveliko promenila.
Neću da znam za satnicu koja je nemo prisutna svuda. Najsmešnije je dovesti je u vezu sa cenovnikom. Zaista, kome je palo na pamet da naplaćuje naše vreme?
Neću da znam za vreme što se deli na ostvarivo u dostižnom u roku i isto sa prefiksom ne. Neću da znam za vreme. Jer vreme odavno briga za svakog od nas.
Neću da marim ni za sate. One koji su prošli, a sada želimo da se vrate. Neću. Da moram. Da požurim. Da usporim. Da čekam. Da štikliram. Pa sve ponovo. Hoću da plutam jer znam da će me reka života tako nositi najdalje. Neću da zazirem od donjeg desnog ugla na računaru. Da ga pomeram unapred samo da budem sigurna da ne kasnim. I tako zakasnim ponovo.
Posebno neću da znam za vreme u kome se svi trkaju. Vreme što perfidno sudi u trci bez pobednika. A brojnima je, i večno će, takmičenje biti jedino u čemu uživaju.
Neću da znam kada je čuveni dedlajn. I kad se ispit prijavljuje. Koliko još minuta pre nego što nas zum isključi, vozač autobusa nemarno slegne ramenima i nastavi, a taksi stigne na adresu. Koliko dana (do) godišnjeg. I koliko sati (do) sastanka. Vreme obroka i početka filma.
Pristali smo na sat kao moderan bič.
I šta mi, uostalom, znači vreme, kada se sve u meni dešava istovremeno?
I strah i sreća već dugo dele smenu.
Neću da znam za vreme. Jer to je jedini način da saznam nešto o sebi.
Neću da proklinjem dane koji lete, a još manje da se ljutim na sebe što ih ne zaustavljam. Što propuštam zalaske zbog neophodnosti koje su sve samo ne neophodne.
Neću da navijam mentalne štoperice dok istovremeno navijam za sebe da budem brža od njih. Da preduhitrim taj ton što označava kraj slobodi.
Neću da stižem, niti postižem. Samo bih da budem i postojim.
Neću da znam za bilo šta osim slobode koja se bori za opstanak među otkucajima sekundare.
Neću da znam za vreme. Jer ono što vredi, ne prolazi, već traje.
Ono što vredi, ne određuje se časovnicima.
Ne naplaćuje se samo novčanicama.
I zasigurno ne nestaje nakon prvih predviđenih rokova.
Ono što vredi ne može biti zastrašeno rasporedima.
Ono će se uvek samo izboriti za novu šansu.
Prvu, drugu i stotu.
Nebitno kog datuma i još nebitnije u kom satu.
Duša se ne plaši vremena jer zna da je večna, pročitah negde.
Još samo da to razumeju diktatori vremena, što ne žive dušu pa strepe od kraja. Ono što vredi pristaje na rokove, samo kao usputne stanice do cilja, koji nema rok.
I neka ono što nam staje u okvir vremena bude manji delić onoga što smo od vremena sakrili. Poklonili mu opstanak u ukradenom međuvremenu.
Ima nešto što vreme ipak ne može da kontroliše i nadigrava. A to je ono što u nama ostaje nakon odbrojavanja.
Nalazim da vreme ipak ostavlja nešto vredno. Nešto što je vidljivo tek nakon što vreme protekne, a mi povratimo vid od slepila njegove jačine.
Vreme za sobom kuje karakter.
I kada prođu svi kritični rokovi i sati, ostaje nam karakter koji možemo da upotrebimo za nove vremenske rokove ili potpuno drugi tok. Ostaje nam materijal koji je toliko dragocen da je najveća šteta upotrebiti ga u istu svrhu. Iako sve upućuje upravo na to.
Kada vreme koje poznajemo prođe,
Ili barem uspori,
Ostajemo kao preživeli svedoci apokalipse,
Kao vlasnici preostalog vremenskog praha,
Dužni da se staramo o poslednjim mrvicama
Od kojih možemo da stvorimo novu apokalipsu,
Ili sagradimo izlaz iz prethodne.
Jer ako je naša apokalipsa gotova,
Bezbroj ostalih još uvek traje,
Istovremeno.
I dok bi satovi trebalo da nam pomognu i olakšaju
Poslužili su, čini mi se, za sve što je suprotno.
I neka nastave, dokle god im ne predajemo sve što jesmo,
Već najvredniji deo nas čuvamo za sebe.
Za vreme kada satovi stanu.
A ono što se u međuvremenu skupljalo u nama
Poput bujice poteče
Daleko od vremena
Koje smo poznavali.
Naslovna fotografija: Hannah Busing on Unsplash
