Bez prirode nas nema, to je sigurno. Ona je naš izvor života. Starija je od najstarijeg ljudskog bića na planeti. A mi trebamo biti njeni čuvari.
Mudrija. Omogućava nam življenje (ili životarenje, kako ko izabere). Priroda nije samo zelenilo, kako nam obično bude prva asocijacija na nju. Doživljavam prirodom i stene, zemlju, nebo, oblake, more, reku, svaku vodenu površinu.
Imam utisak da nam svaka od ovih stvari priča jednu priču – o svom nastanku, o svom postojanju, čuva nas i brižno razume. Oprašta nam našu bahatost (ne znam samo dokle). Mislim da je jedino boli kada je zaboravljamo i povređujemo.
Učimo u školi da su biljke, drveće živi. Živa bića (čim rastu, razvijaju se i umiru, kao mi). Ali ne razmišlja puno ljudi o tome da li, na primer drveće, ima sposobnost komunikacije između sebe, da li oseća sreću ili bol? Možda nam “Pokahontas” nešto i poručuje, možda nije samo bajka, crtani film za decu.
Ja verujem da priroda ima osećanja, baš kao i mi.
Ja verujem da priroda ima osećanja, baš kao i mi. Mislim da uopšte nije suludo razmišljati na ovaj način, a skoro sam dobila i potvrdu, i to u vidu stručnog lica – pročitajte knjigu “Tajni život drveća”, koju je napisao šumski inženjer, Petar Voleben.
Do detalja je opisao sve i ova knjiga može uticati na ljude da na drugačiji način gledaju na svet oko sebe i poboljšaju svoje ponašanje (nadam se).
Novosti koje često saznajem da je neko uništio šumu, zagadio vazduh, isušio reku me uznemiravaju. Plaše, jer kada će ljudi napokon shvatiti da je priroda moćnija – da nam daruje život, a mi smo ne samo nesavesni, već smo i bahati i bezobrazni? Jedan vulkan, jedan tornado, jedno izlivanje reke i doviđenja. Nema nas.
Razmišljam i o toj potrebi da uništavamo, a toliko smo napredni i inteligentni. Zar su zaista zgrade i putevi bitniji za naš opstanak od zelene površine? Mislim da se svi kolektivno trebamo vratiti na jednostavnost i suštinu.
Mislim takođe i da možemo promeniti svest i početi da brinemo više o našoj prirodi. I da će nam ona oprostiti i prihvatiti ponovo našu ljubav i naklonost.
Od najbanalnijih primera – ne bacati smeće na ulicu, u parku, ne bacati žvake na trotoar zbog ptica (koje su takođe deo prirode), do onih složenijih primera, pošumljavanja, racionalnog trošenja vode i struje, promene načina ishrane, kontrolisanog zagađivanja vazduha od strane mnogo preduzeća i fabrika…
Mi to njoj dugujemo. Dosta smo je mučili.
