Dugo sam ženstvenost doživljavala kroz dužinu kose – što je kosa duža i lepša to je žena ženstvenija.
Pre tri godine sam ostala bez kose. Tada sam počela da izbegavam ogledalo. Ako bih se, kada i pogledala, to bi bilo samo od vrata do nogu. Nakon izvesnog vremena sam počela da se pitam – gde sam tu ja (=ličnost). Zar se, danas, lepota žene ogleda samo u njenom fizičkom izgledu: u kosi, nalakiranim noktima, tetoviranim obrvama, odelu po poslednjoj modi…. Ili pak u pohvalama, priznanjima, visokim školama i pozicijama?
Ubrzo sam shvatila da ni najlepše haljine, torbice, frizure, ili pak diplome, pozicije, poznanstva ne mogu da nadomeste lepotu ličnosti (=unutrašnjeg ustrojstva). Dobro se sećam dana kada sam se odvažila da stanem pred ogledalo i dublje se zagledam u svoje lice. Nadam se da ću i ja, pored sve te rugobe dole u dubinama, ugledati ono seme koja ima potencijal da uzraste u Ličnost koja sija svom svojom lepotom. Odlučila sam da krenem putem preobražaja. Želim da ”skinem masku koju sam stekla od strasnih lutanja i da ugledam unutrašnjeg čoveka”. Znamo da je za presađivanje biljke potrebno vreme i toplota. Zato budimo i mi topli i strpljivi do sebe i bližnjih. Zar nije lepota (=snaga) žene upravo u toj duševnoj toplini srca i u njenoj sposobnosti da čeka?
Kada je Puškin opisivao pojavu Tatjane iz “Evgenija Onjegina” nije pomenuo “kakve visine je bila Tatjana, da li je bila visoka, zgodna, krhka, da li je imala svetle oči, a kosu? Već je Tatjanu opisao kao ženu koja se ne trudi da ostavi utisak. Nije hladna, nije brbiljiva, bez drske reči za sve, bez pretendovanja na uspeh, bez ovih malih kreveljenja, bez poduhvata imitacije…. Sve je osvojila njena prirodnost. Ona je očarala sve: dame su joj se približavale, starice su joj se osmehivale, muškarci su joj se klanjali niže, hvatali pogled njenih očiju, devojke su prolazile tiše…Tatjana je predivna, ali ne zbog spoljašnjosti, već zbog svog unutrašnjeg ustrojstva” pripoveda Ilija Šugajev.
