Ognjen, Ana Marija i Čarna Popović: Uz porodicu je sve lepše i lakše

Naučnici Mičel Mofit i Greg Braun tvrde da su najstarija deca ambiciozna i rođeni lideri, srednja su prilagodljiva i društvenija, dok su najmlađa kreativci puni samopouzdanja. Sagovornici “Originala”, pak, nešto drugačije su se podelili

Iako međusobno potpuno različiti (na sve načine osim fizički), svi su ambiciozni i uspešni, svako u svom zanimanju, a svi veliki deo zasluga za to pripisuju majci Jeleni, koja im je i prvo utočište kad god imaju neki problem, čak i sada kada su odrasli.

Često se kaže da su deca ogledalo svojih roditelja. U slučaju porodice Popović ovo se može i bukvalno shvatiti. Najstariji među njima, Ognjen, fizička je kopija svog oca, slikara Jonela Popovića, dok su Ana Marija i Čarna klonovi svoje majke Jelene Popović, lekara specijaliste pulmologije u penziji. Iako je medicina Jelenina ljubav, njen životni projekat i ono u čemu je najuspešnija nalazi se upravo na stranicama ovog broja magazina “Original” – njeno troje dece: Ognjen, rođen 1977. godine, deset godina mlađa Ana Marija i Čarna, koja je stigla na svet još dve godine kasnije.

Sa Popovićima smo pričali o njihovim veoma posebnim zanimanjima, ali i o tome koliko im je porodica važna za stabilnost i uspeh. Ognjen Popović je završio studije klarineta na Visokoj akademiji za muziku u Štutgartu u klasi profesora Ulfa Rodenhojzera, diplomirao je i magistrirao na Visokoj akademiji za muziku u Minhenu, da bi doktorirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Živeo je i radio u Nemačkoj, ali se ipak vratio u Srbiju, baš kao i njegova sestra Ana Marija, koja je nakon završenog Fakulteta političkih nauka upisala master na Sorboni. Iako mnogima Pariz deluje kao idealno mesto za život, nakon završenih postdiplomskih studija došla je u Beograd, gde je pokrenula agenciju za studije u inostranstvu, koja već godinama veoma uspešno posluje. Najmlađa među njima, Čarna, uradila je obrnuto – kada je završila književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, odselila se na Maltu. Ipak, ne garantuje da je ta odluka konačna. I opet, ma koliko različiti, saglasni su oko toga da je sve mnogo bolje kada su zajedno, iako se to retko dešava.

OGNJEN: Rad je važniji od talenta

Sebe opisujete kao potpunog zaluđenika i muzičkog fanatika. Kada ste otkrili klicu svega toga i rešili da je gajite?

S obzirom na to da sam klarinet počeo da sviram sa osam godina, svog detinjstva se pre toga naročito i ne sećam. Moj život bi bez klarineta i muzike bio nezamisliv.

Zašto baš klarinet? Šta je tako posebno u ovom instrumentu da vas je kupio za ceo život?

Za razliku od većine drugih instrumenata, klarinet je veoma fleksibilan i lako prilagodljiv svim muzičkim pravcima i žanrovima. Ta činjenica je za mene od presudnog značaja, jer ja muziku posmatram i doživljavam kao celinu. Tu granica nema.

Osnovne i magistarske studije završili ste u Nemačkoj, nastupali sa Minhenskom filharmonijom i Filharmonijom nacija, ali ste ipak rešili da se vratite u Srbiju. Zbog čega i jeste li ikada pomislili da ste pogrešili?

U Nemačku nisam otišao da bih tamo ostao, već sa namerom da studiram kod jednog od najboljih profesora. Tek kada sam postao student, uvideo sam koliko sam nostalgičan i da mi Pančevo i Srbija jako nedostaju.

Član ste Beogradske filharmonije od 2002. godine, na mestu prvog klarineta. Možete li da povučete paralelu između naše i ostalih filharmonija sa kojima ste nastupali?

Veza sa Beogradskom filharmonijom postoji još od tinejdžerskih dana, kada sam kao solista nastupao sa ovim orkestrom. Pored profesionalnog aspekta, ja sam i emotivno vezan za Filharmoniju. Neke od kolega iz orkestra su ujedno i moji bliski prijatelji.

Sa svojim bendom „Ognjen i prijatelji“ izdali ste četiri CD-a. Kako biste opisali muziku koju snimate, da li biste je stavili u neke okvire i kako je vi doživljavate?

Kada komponujem za svoj bend, to radim iz najiskrenije i najčistije ljubavi prema muzici. Nijedan drugi motiv ne postoji. Inspiraciju pronalazim u muzici „Bitlsa“, Kleptona, H. Mancinija, Dejva Grusina… To će se verovatno najbolje primetiti slušajući moj najnoviji CD “In My Heart”, koji će biti objavljen za par meseci.

Predajete, između ostalog, i na čuvenoj akademiji za kamernu muziku Villa Musica u Nemačkoj i na Fakultetu muzičkih umetnosti, gde ste i doktorirali. Da li je rad sa studentima posebna vrsta hrane za umetnika? Da li radite sa svakim od njih kao da u njima čuči muzički genije, ili im pristupate individualno, prema potencijalima?

Hrana, da, za mene apsolutno. Ubeđen sam da bavljenje pedagogijom umetniku pruža mogućnost da proširi svoje vidike. Meni kao izvođaču ona omogućuje balans i ravnotežu. Pokušavam da svu svoju energiju i znanje prenesem na svoje studente. Bitno mi je da svako od njih da svoj maksimum. Talenat je svakako dobrodošao, ali su rad i zalaganje važniji.

Koji nastup vam je ostao u najlepšem sećanju?

Kada sam u Areni svirao sa Stingom na njegovom poslednjem koncertu u Beogradu.

ANA MARIJA: Problem sam pretvorila u posao

Fakultet ste završili u Srbiji, a postdiplomske na Sorboni u Parizu. Koje su sličnosti, a koje razlike ovih obrazovnih sistema?

Srbija ima sasvim solidno obrazovanje, ja sam na Sorboni posle Fakulteta političkih nauka u Beogradu došla sa odličnom osnovom. Razlika u odnosu na Zapadnu Evropu i Ameriku je povezanost za privredom i primenjivost stečenih znanja. Druga bitna razlika je ohrabrivanje i samopouzdanje koje ponesete sa Sorbone, Katolike ili nekog univerziteta u Londonu… Kod nas često i na univerzitetima čujete da je sve loše i da se ništa ne može promeniti, a to nije istina. Studenti koji završe studije u inostranstvu su češće na vodećim pozicijama u Srbiji, ne zato što su stekli neka mnogo bolja znanja, jer je obrazovanje dostupno svuda na internetu, već zbog pozitivnog stava i vere u sebe.

Šta je najvrednije što ste naučili tokom vremena provedenog u inostranstvu?

Da ništa nije dato i zapečaćeno, sve je promenljivo i treba se stalno menjati i prilagođavati.

Godina na Sorboni košta manje nego samofinansiranje na studijama u Srbiji. Ovo je samo jedna od brojnih veoma korisnih informacija koje se mogu pronaći na vašem sajtu Kako na master, jedinstvenom mestu na domaćem internet nebu. Zbog čega ste rešili da ga pokrenete?

Kada sam se ja prijavljivala na studije 2010. nije bilo nikakvih informacija na internetu, i da mi nisu pomogli prijatelji koji su već studirali u Zapadnoj Evropi, ja se nikada sama ne bih upisala. Dosta ljudi je kasnije sa mnom i privatno kontaktiralo, pa sam rešila da pokrenem kakonamaster.com pre devet godina.

Kasnije je blog postao posao, odnosno osnovali ste „Ino agenciju“, koja pomaže našim studentima.

Tako je, pre pet godina dosta studenata mi se obraćalo putem sajta, sa različitim pitanjima i nedoumicama. S druge strane, univerziteti su se javljali da ih neko predstavlja u našem regionu, i tako je to krenulo.

Svoj problem pretvorili ste u rešenje za mnoge druge, pa i za sebe, time što je to postalo vaš osnovni posao. Koja sve rešenja nudite svojim klijentima?

Industrija obrazovanja je ogromna, posredovanje u ovoj industriji takođe. „Ino agencija“ je postala najveći rekruter na Zapadnom Balkanu, predstavljamo više od 100 univerziteta, srednjih škola i škola jezika iz celog sveta. Preko nas studenti mogu direktno da se upišu, da lakše dobiju stipendije, smeštaj, pomažemo oko cele birokratije, prijave za vizu, transfera, selidbi itd. Jednostavno, uz naš savet lakše će se odlučiti i orijentisati, lakše će upisati, a takođe povezujemo i naše studente sa našim starijim klijentima, pa neće biti sami tamo negde u inostranstvu, već će ih sačekati prijatelj koji već ima iskustva na terenu. Pružamo uslugu, klijenti je koriste, preporučuju nas dalje i svake godine rastemo.

Ljudi često imaju utisak da su studije u inostranstvu za mnoge nedostižne. A šta je zapravo istina?

Mislim da se to menja, jer mobilnost u našem regionu raste. Srbija je postala programska zemlja Erasmus + programa, i opcije za razmenu na visokoškolskim ustanovama u Srbiji zaista su porasle. Studije u inostranstvu mogu da budu i skupe i jeftine, i daleko i blizu, stvarno je varijetet veliki, i baš zato služi „Ino agencija“ – da vam predloži najzdraviju opciju u odnosu na vaše ocene, finansije, želje i ambicije.

Koliko ljudi iz Srbije ode godišnje na studije i gde najčešće odlaze? Imate li podatke koliko njih se vrati nakon završenih studija, a koliko ostane u inostranstvu?

Ne postoje zvanični podaci, mada Unesko procenjuje da je ukupan broj naših studenata u inostranstvu na godišnjem nivou oko 14.000. Moja procena je da se vrati oko polovine, što je i svetski prosek. Ljudi koji su ekonomski migranti iz Srbije su najčešće oni koji su se školovali u Srbiji, pa onda posao potražili u inostranstvu, kao doktori i medicinske sestre. Studenti koji su se obrazovali van Srbije imaju dobre šanse za poslove u našoj zemlji, ili su deca preduzetnika, pa se vraćaju da nastave porodičan posao ili započnu svoj. Ja sam jedna od njih.

Da li su vaše poslovne ambicije fokusirane samo na agenciju, kako vidite njen dalji razvoj?

Prošle godine smo pokrenuli Study Abroad Fair u Beogradu i Novom Sadu, kao i italijanski sajam u Beogradu i Podgorici, i prošli su odlično. Cilj nam je da nastavimo da razvijamo portfolio, da unapređujemo uslugu i da ponudimo nova rešenja našim studentima i roditeljima. Aktivni smo u Crnoj Gori i Bosni, želja mi je da i tamo nastavimo da pomažemo studentima.

Brat i sestra su umetnici, a vi poslovna žena. Imate li i vi kreativnu crtu u sebi ili ste potpuno business oriented?

Ja se šlepam. 🙂 Nažalost, nisam muzikalna kao Ognjen, niti talentovana za sve umetnosti kao Čarna (njoj i muzika i pisanje i slikanje idu odlično, zaista). Od Ognjena dobijam preporuke za dobru muziku, a od Čarne za dobre knjige, i zahvalna sam što imam takvog brata i sestru. Naš otac je slikar i umetnost je za mene prirodna baza u kojoj sam odrasla. Svoju kreativnost izražavam upravo kroz privatan biznis, jer mogu da ga oblikujem kako ja želim. Nadam se da se to vidi u kampanjama „Ino agencije“, našim tekstovima, načinima kako nam izgledaju sajmovi, kakva je cela estetika koju razvijamo sa Dework studiom. Moj deda je bio preduzetnik, drugi deda je bio sudija koji je intenzivno pratio politiku, a ja sam preduzetnica koja je završila političke nauke, pa sam izgleda više povukla na njih. Čak sam imala biznis sa dedom preduzetnikom kao tinejdžerka, prodavali smo neka jaja po Pančevu, deda mi je bio dobavljač, šou-program. Ono što je bitno – pravili smo profit!

ČARNA: Živim život sa što manje velikih odluka

Izdali ste četiri knjige – „Autokanibalizam“, „Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena“, „Belo blato“ i „Ostrvo s vlagom“. Šta im je, osim autorke, zajednička crta? Koliko je svaka od tih knjiga u procentima Čarna Popović?

Jednom prilikom sam čula misao koja mi se dopala: „Pisac uvek piše istu knjigu“, mada se nisam složila sa njom. Sada, nakon nekoliko objavljenih knjiga, mogu da kažem da sam bila u pravu. Svaku od tih knjiga kao da je pisala neka druga osoba, ali sve one imaju isti senzibilitet i način na koji vide – znatiželjno, preosetljivo, nadmeno u situacijama kada su najslabiji. To jesam ja. Ili sam to makar bila ja. Pokušala bih da se izrazim u procentima, ali mi oni nikada nisu išli, pa ću probati u razlomcima: moje knjige su jedna polovina mene. Ostatak pripada svetu koji ne može da se opipa.

Poslednju knjigu objavili ste pre četiri godine. Zbog čega tolika pauza? Želite li da se vratite pisanju, ili čekate da se pisanje vrati vama?

Ne mislim da su četiri godine velika pauza. Mislim da je veći problem što će verovatno proći još toliko dok ne objavim sledeću. Imala sam sreću da na svojim pesničkim počecima budem okružena pravim ljudima, prijateljima koji su se već ostvarili kao dobri pesnici i koji su umeli da me najbolje moguće usmere. Bez njih možda ne bih imala nijednu objavljenu knjigu. Ne mislim da su time mnogo učinili za pesništvo, ali su mnogo učinili za mene. Želja da pišem me nije napustila, iako se okolnosti prilično trude da u tome uspeju. Pišem ređe, pišem sporije, a neka tamo sledeća knjiga će pokazati da li i bolje.

O vama su pisali kao o jednoj od najboljih pesnikinja mlađe generacije u Srbiji. Da li je poezija još uvek vaša ljubav?

Svašta ljudi pišu. 🙂 Poezija je moja prva ljubav ako izuzmem nekolike promašaje. Problem sa ovom ljubavlju je što ona ničim ne pokazuje da je drugačija i da je posebna. Ona, kao i sve druge ljubavi, ako se ne neguje – nestaje.

Koje vaše delo vam je najdraže i zbog čega?

To je kao da pitate majku koje dete joj je omiljeno. Šalim se, nije uopšte. Volim svoju prvu knjigu jer me je uvela u jedan divan, izmaštan svet. Ta knjiga u sebi nosi i dve bitne ličnosti iz mog života pa ima i sentimentalnu vrednost. Ona je više eksperiment, a manje poezija, rekla bih, nego što su ostale. Do pre nekoliko godina ona mi je bila najmanje omiljena, ali kako godine prolaze, postaje sve draža, postaje sve manje eksperiment, a sve više poezija.

Pančevo i književnost su ozbiljno isprepletani poslednjih godina. U čemu je tajna?

Ne znam. I sama sam se to oduvek pitala. Ne verujem da postoji ločigno objašnjenje. A u magiju skoro niko ne veruje. Ono što mogu da kažem je da Pančevo ima odlične nastavnike srpskog koji vole svoj predmet i književnost pre svega. Ima dobre pesnike i dobar kulturni život. Jedno pokreće drugo. Možda veliki udeo igra i ravnica. Što bi rekao moj fb prijatelj i veliki pančevački pesnik: nema meditacije bez ravnice.

Radili ste kao član uredništva najznačajnijeg regionalnog pesničkog zbornika „Rukopisi“. Postoje li neki autori koji su posebno talentovani a da nisu dobili priliku da se iskažu?

To je već pitanje ambicije i želje da se ide dalje u pisanju. Rukopisi su sjajna prilika za mlade da se upoznaju sa sličnima sebi i da ih to, na neki način, motiviše da krenu dalje. Verujem da u svakoj oblasti ima talentovanih ljudi koji nisu uspeli da se iskažu, ali isto tako verujem da će ti isti ljudi uspeti u nečem drugom. Tako će im poezija postati više beg, a manje realnost, što i nije tako loše.

Za razliku od brata i sestre koji su se nakon studija vratili u Srbiju, vi ste završili studije, a potom otišli u inostranstvo. Vidite li se tu i u budućnosti, ili odluku o odlasku smatrate privremenom?

Želim da mislim da su sve moje odluke privremene ili makar pokušavam da živim život sa što manje velikih odluka. Odluke umeju da budu utešne, ali me plaše i unervozuju. Ipak, kao neko ko voli svoju zemlju i ne misli da je van nje bolje nego u njoj – želim da mislim da ću svoj san ostvariti u Srbiji a ne negde drugde.

Posvetili ste se potpuno drugačijoj vrsti umetnosti – kreiranju hrane. Na Malti radite kao pastry chef. Koliki stepen kreativnosti vam taj posao pruža?

Oduvek mi je dobro išlo mućenje belanaca sa šećerom i s vremenom sam shvatila da u tome leži nešto više. Pravljenje kolača je, pre svega, nauka a onda i umetnost. Možda me upravo ta kombinacija i privlači jer su mogućnosti nebrojene. A mogućnosti, za razliku od odluka, volim.

U čemu sebe potpuno pronalazite?

Ni u čemu. Ali postoje stvari koje me čine srećnom i kojima se radujem: zagrljaju, suncu, dobro ispečenoj kori, osmesima ljudi koje volim.

I ne pokušavamo da se složimo

Saglasni su samo oko toga da ni oko čega nisu saglasni – i to im je skroz okej. Uglavnom ne poslušaju savete koje daju jedni drugima, ali ih saslušaju. Kažu da im je porodični dogovor svetinja, vreme koje provode zajedno dragoceno i zaključuju da je sve lakše udvoje, a kamoli utroje.

Koji je najvredniji savet koji ste primili od ostalih dvoje?

Ognjen: Ja sam najstariji, samo ja savetujem!
Ana Marija: Od Čarne da ostanem verna sebi, a od Ognjena da iskuliram. Kad on to kaže, uglavnom misli da se smirim, da razmislim ponovo i da ne srljam. Trudim se da ih slušam 🙂
Čarna: Ne sećam se da smo delili savete jedni drugima, ali na osnovu svega izrečenog i učinjenog, pretpostavljam da bi mi Ognjen rekao: „Ne preteruj ni u čemu i probaj da budeš manje čudna“, a da bi mi Ana rekla: „Samo napred, radi ono što voliš i gledaj da izvučeš što više iz toga“.

Da li ih svaki put poslušate?

Ognjen: Da. 🙂
Ana Marija: Ne baš, ali ih uvek saslušam.
Čarna: Naravno da ne. Zapravo, retko, ali uvek razmislim o onome što su rekli. Možda će nekad zatrebati.

Postoji li nešto oko čega se nikada nećete složiti?

Ognjen: Da samo ja savetujem.
Ana Marija: Mi smo svi toliko različiti da i ne pokušavamo da se složimo. Poštujemo naše različitosti, ali verujem da su nam „core values“ iste jer dolazimo iz iste porodice. Nekad se samo pogledamo i odmah znam šta drugo dvoje misli.
Čarna: Mislim da sve troje vodimo jako različite živote i da svako od nas ima svoje viđenje dobrog i ispunjenog života. To je najbitnije, a da li se mi oko toga slažemo – i nije tako bitno.

Kome se prvom obraćate kada imate neku nedoumicu ili problem?

Ognjen: Mami.
Ana Marija: Svi mami.
Čarna: Guglu. Šalim se. Mami naravno. Ona je uvek racionalna kad su takve stvari u pitanju i znam da ću čuti istinu, čak i ako mi se ne dopada.

Kada smo se dogovarali za intervju i slikanje, skoro dva meseca ranije utvrdili smo datum kada ste svi u Beogradu, i to zbog Ognjenovog koncerta. Koliko često se viđate i da li ste uvek tu jedni za druge kada je nešto ovako bitno u pitanju? Da li je sve lakše kada ste zajedno?

Ognjen: Pošto sam veći deo njihovog odrastanja propustio, sada bih najviše voleo da smo svi na okupu.
Ana Marija: Sa Ognjenom nisam živela osam godina u istoj zemlji, a sada sa Čarnom već godinama… Mi smo svi dosta aktivni, putujemo, radimo, stvaramo i zato su naši porodični dogovori svetinja. Nama je normalno da se dogovorimo mesec dana unapred, ali onda se svi pojavljuju. Iako često nismo fizički zajedno, znam da uvek mogu da im se obratim i da imam dva ozbiljna stuba u životu. Nekoliko puta godišnje smo svi na okupu, ali se i posećujemo.
Čarna: Ne viđamo se tako često, pošto su i Ana i Ognjen često na putovanjima, a ja ne živim u Srbiji, ali kada god se desi da smo svi u Srbiji, organizujemo zajednički ručak, odlazak na kafu, bilo šta što će okupiti porodicu. I tu su trenuci, naizgled obični, neprocenjivi. Do sada su nas prilike služile i uglavnom smo se okupljali oko lepih stvari. Neka takvih bude što više. Lakše je udvoje, a kamoli utroje.

Prema istraživanju, najstarija deca su ambiciozna i rođeni lideri, srednja prilagodljiva i društvenija, dok su najmlađi kreativci puni samopouzdanja. Da li je to kod vas tako ili ste se podelili drugačije?

Ognjen: Ima tu istine, ali bih dodao da najstarija deca vole posle ručka da dremnu, srednja da putuju, a najmlađa da pišu statuse na Fejsu.
Ana Marija: Ove osobine bih mogla sa pripišem svima, oni koji nas poznaju znaju da smo mi Popovići pozitivci. 🙂 I Ognjen i Čarna su lideri u svojim oblastima, ali umeju da budu fleksibilni i da prate druge. Mama nas je odgajila kao tri individualca, osluškivala je naše ličnosti, mada nas je obeležio i redosled rođenja. Ognjen je najstariji i najodgovorniji, Čarna najmlađa i maza, a ja kao srednje dete sam uvek bila svojeglava i nekako sam uvek htela da se izborim za svoje mesto. To nas jeste donekle oblikovalo, ali mnogo više sredina u kojoj su nam naši roditelji dopustili da se razvijamo u pravcu u kom želimo, dok god smo produktivni i radimo pametne stvari.
Čarna: Kako drugačije nego – drugačije. Sve troje imamo pomalo od svega navedenog, s tim što mislim da je Ognjen pored ambicioznosti i liderstva i veliki samotnjak jer je umetnik pre svega. Ana je najdruštvenija, ali ne toliko prilagodljiva, mislim da ona više prilagođava druge sebi. Čarna je kreativna, pogotovo kad treba da pokaže samopouzdanje.

Tekst: Anja Stanišić
Foto: Uroš Arsić