Njegove knjige i priče su bestseleri. Priznanja i kritike za donele su mu brojne nagrade u Japanu i u svetu, poput nagrade Franca Kafke 2006. godine i Jerusalimske nagrade 2009. Njegovi najzapaženiji radovi su „Lov na divlju ovcu“ iz 1982, „Norveška šuma“ iz 1987, „Letopis ptice navijalice“ iz 1994. godine, „Kafka na obali“iz 2002. i „1Q84“ iz 2009. godine. Ali njegove romane je Japansko književno društvo okarakterisalo kao „nejapanske“ jer se smatralo da su nastali pod uticajem zapadnjačkih pisaca.
Haruki Murakami rođen je 12. januara 1949. godine u Kjotu (Japan). Odrastao je u tri grada i to u Šukugavi, u Ašiji i u Kobu kao jedino dete u porodici Murakami.
Njegov otac je bio sin budističkog sveštenika, a majka kćerka trgovca iz Osake. Oboje su izučavali japansku literaturu. Još od detinjstva Murakami je kao i Kobo Abe bio pod uticajem zapadne kulture, ruske muzike i literature. Odrastao je čitajući širok obim radova evropskih i američkih pisaca kao što su Franc Kafka, Gistav Flober, Čarls Dikens, Fjodor Dostojevski, Ričard Brotigen i Žak Keruek. Ovi uticaji sa zapada su Murakamija izdvojili od većine japanskih pisaca.
Murakami je studirao dramu na Univerzitetu Vaseda u Tokiju gde je upoznao Joko , sadašnju suprugu. Njegov prvi posao bio je u prodavnici gramofonskih ploča. Pre nego što će završiti studije Murakami je otvorio bife i džez bar „Piter Ket“ u Kokobundžiju u Tokiju koji je vodio od 1974. do 1981. godine zajedno sa svojom suprugom. Odlučili su da ne žele da imaju decu.
Haruki Murakami je ozbiljan maratonski trkač i entuzijasta za triatlone iako nije počeo sa trčanjem pre 33 godine života. Svoj prvi ultra maraton je završio 23. juna 1996. godine. Trčao je 100 kilometara oko jezera Saroma u Hokaidu u Japanu. O svojoj vezi i ljubavi prema trčanju pisao je u svojim memoarima pod nazivom „O čemu pričam kada pričam o trčanju“.
Trilogija pacova
Inspiraciju za svoj prvi roman „Hear the wind sing“ dobio je gledajući bejzbol utakmicu 1976. godine. Bio je na stadionu u Tokiju kada je palicu preuzeo Amerikanac Dejv Hiton . Prema često ponavljanoj priči u trenutku kada je Hilton postigao udarac Murakami je shvatio da bi mogao napisati roman.
Opisao je to kao trenutak nadahnuća, toplinu, koju i dan danas oseća u srcu. Otišao je kući i iste noći počeo da piše svoj prvi roman. Na svom prvom romanu radio je deset meseci. Pisao je noću, a danju radio u baru. Završio je roman i poslao ga na jedini literarni konkurs koji bi prihvatio rad tolike dužine. Tu je osvojio prvo mesto 1978. godine.
Početni uspeh ohrabrio ga je da nastavi sa pisanjem. Godinu dana kasnije objavio je nastavak „Fliper, 1973“ . „Lov na divlju ovvu“ objavljuje 1982. godine. Roman je naišao na pozitivne kritike. Ova tri romana predstavljaju „Triologiju pacova“.
Nastavak trilogije, „Pleši, pleši, pleši“ napisan je kasnije, ali se ne smatra delom ove serije. U centru triologije je bezimeni narator i njegov prijatelj „pacov“. Njegova prva dva romana nisu bila dostupna na engleskom jeziku, izvan Japana, sve do 2015. godine.
Murakami ih je smatrao nezrelim i klimavim. Zbog toga nije bio previše voljan da ih prevede na engleski jezik. „Lov na divlju ovcu“ bila je prva knjiga gde je osetio radost pričanja priče.
„Kada čitate dobru priču samo nastavite čitati. Kada ja pišem dobru priču samo nastavim pisati“, rekao je Haruki Murakami.
Šira priznanja
Roman „Tvrdo kuvana zemlja čudesa i kraj sveta“ napisao je 1985. godine. To je fantazija koja je magične elemente njegovog rada podigla na novi nivo.
Murakami je postigao veliku slavu i nacionalno priznanje 1987. godine objavljivanjem romana „Norveška šuma“. Reč je o nostalgičnoj priči o gubitku i seksualnosti. Prodati su milioni kopija ove knjige među mladim Japancima. Jedva poznatog Murakamija u žižu javnosti doveo je upravo ovaj roman. Zbog slave i popularnosti Haruki Murakami je napustio Japan 1986. godine.
Putovao je kroz Evropu, živeo u SAD-u, a trenutno živi u Tokiju.
Od otuđenosti do posvećenosti
„Letopis ptice navijalice“ iz 1995. godine je roman koji spaja realistično i fantastično, a sadrži i elemente fizičkog nasilja. On je više društveno svestan nego Murakamijevi prethodni radovi. Baveći se delom teškom temom ratnih zločina u Mančuku u severoistočnoj Kini. Roman je osvojio nagradu Jomiuri koju mu je dodelio njegov bivši najveći kritičar Kenzaburo Oe, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine.
Obrada kolektivne traume je uskoro postao važan motiv u Murakamijevom pisanju koje je pre toga bilo subjektivno po prirodi. Murakami se vratio u Japan nakon zemljotresa u Kobu i napada gasom kultnog pokreta Aumšinrikio.
O ovim događajima je pisao u prvom nefikcijskom radu „Podzemlje“. Napisao je i zbirku kratkih priča „Posle zemljotresa“. „Podzemlje“ se uglavnom sastoji od intervjua žrtava terorističkog napada gasom u podzemnim železnicama Tokija.
Haruki Murakami za sebe kaže da je promeni osvoju poziciju od „izdvojenog“ do „posvećenog“ nakon što je ostao u SAD-u 1991. godine.
Prema njegovim rečima ranije knjige su nastale iz njegovog individualnog mraka, dok kasniji radovi zalaze u tamu i mrak društva i istorije. Engleski prevodi većine njegovih kratkih priča napisanih između 1983. godine i 1990. spojene su u zbirku pod nazivom „Slon nestaje“.
Murakami je aktivno učestvovao u prevođenju svojih radova na engleski jezik. Radio je adaptaciju svojih dela kako bi ih približio američkoj stvarnosti. Kasnije su njegova dela na nemački prevođena upravo sa engleskog jezika, a to je bila Murakamijeva želja.
Od 2000. godine „Moj slatki Sputnjik“ prvi put je objavljen 1999. godine. Zatim „Kafka na obali“ 2002. godine čiji je engleski prevod stigao 2005.tri godine kasnije. Roman „Kafka na obali“ osvojio je Svetsku nagradu za fantastične romane. Engleska verzija njegovog romana „Kada padne noć“ objavljena je u maju 2007. godine. Njujork Tajms ju je označio kao „značajnu knjigu godine“.
Pri kraju 2005. godine Murakami objavljuje zbirku kratkih priča pod naslovom „Tokio Kitanšu“ što se u slobodnom prevodu prevodi kao „Misterije Tokija“. Zbirka engleskih verzija 24 kratke priče „Blind willow, sleeping women“ objavljena je u avgustu 2006. godine. U ovoj zbirci se nalaze stariji radovi iz 80-tih godina, kao i neke novije kratke priče uključujući svih pet iz „Tokio Kitanšu“. Murakami 2002. godine objavljuje antologiju „Rođendanske priče“. Ova zbirka uključuje radove više različitih autora, a ne samo Murakamijeve.
Memoari „O čemu pričam kada pričam o trčanju“ sa pričama o njegovom iskustvu kao maratonca i trijatlete su objavljeni u Japanu 2007. godine, a engleski prevod je stigao naredne godine. Naslov je inspirisan naslovom zbirke kratkih priča autora Rejmonda Karvera, „O čemu pričamo kada pričamo o ljubavi“.
Njegov roman „1Q84“ objavljen je u Japanu 29. maja 2009. godine. Broj 9 se na japanskom jeziku izgovara kao „kju“ pa odatle i „Q“ u naslovu romana. Ova knjiga je bila na listi za azijsku književnu nagradu 2011. godine.
Međutim, zbog antijapanskih demonstracija u Kini 2012. godine, Murakamijeve knjige, kao i knjige drugih japanskih autora su povučne iz prodaje. Murakami je kritikovao kinesko-japanske političko teritorijalne svađe i okarakterisao ovaj nacionalistički odgovor kao „jeftinu tečnost koju političari daju javnosti“.
U aprilu 2013. godine objavio je roman „Bezbojni cukuru tazaki i njegove godine hodočašća“. Ova knjiga je postala međunarodni bestseler sa podeljenim kritikama. Većina Murakamijevih radova su napisani u narativu prvog lica po tradicionalnom japanskom žanru „aj novel“. On tvrdi da, zato što porodica igra značajnu ulogu u tradicionalnoj japanskoj kulturi i književnosti, svaki glavni lik koji je nezavistan postaje osoba koja ceni slobodu i samoću umesto intime.
Takođe je značajan i Murakamijev smisao za humor, što se može videti u zbirci kratkih priča „Posle zemljotresa“. U priči „Super žaba spašava Tokio“ glavni lik se suočava sa žabom visokom dva metra koja priča o uništenju Tokija dok ispija šolju čaja. Uprkos trezvenosti ove priče Murakami misli da bi čitaoc trebao da se zabavi kada se načne ozbiljnost teme. Neke analize vide aspekte šamanizma u njegovim radovima.
Suzan Fišer u članku iz 2000. godine povezuje japansku izvornu religiju ili japanski šamanizam sa neki melementima iz „Letopisa ptice navijalice“ kao što je spuštanje u presušen bunar.
Neki od Murakamijevih romana su ekranizovani, a i od kratkih priča su nastali i filmovi.
Privatni život
Nakon što je dobio Gunzo nagradu za svoj prvi roman Haruki Murakami nije težio ka tome da se susreće sa ostalim piscima. Osim što je sarađivao sa nekoliko pisaca, on nikada nije bio deo ove zajednice jer što je sebe smatrao samotnjakom. Nije voleo grupe, škole, ni književne krugove. Kada radi na knjizi Murakami se oslanja na svoju ženu koja je uvek njegov prvi čitalac.
Haruki Murakami je obožavalac krimi romana. Tokom školskih dana dok je živeo u Kobu kupovao je polovne knjige i tako učio engleski jezik. Takođe, zanimali su ga i ruski pisci Lav Tolstoj i Fjodor Dostojevski.
Murakami je imao strast prema slušanju muzike, a posebno klasične i džez. Kada je imao 15 godina počeo je da se interesuje za džez muziku nakon što je posetio jedan koncert u Kobu. Rekao je da je muzika kao pisanje „mentalno putovanje“. Nekada je težio da bude muzičar, ali pošto nije znao da svira nijedan insrument pa je odlučio da postane pisac.
Murakami je 2011. godine donirao 80. 000 evra od svoje nagrade u Kataloniji žrtvama zemljotresa i cunamija kao i nastradalima u nuklearnoj katastrofi u Fukušimi. Preuzimajući nagradu u svom govoru je rekao da je situaciju u Fukušimi „druga najveća nuklearna katastrofa koja je zadesila japanski narod. Međutim to ovaj put nije bila bomba bačena na nas nego naša sopstvena greška“.
Prema Murakamiju japanski narod bi trebao odbaciti nuklearnu energiju nakon što su načili kroz žrtve kakve ožiljke radijacija ostavlja na svet i ljudsko zdravlje.
25 inspirativnih Murakamijevih citata
- Svet bez ljubavi je kao vetar iza zatvorenog prozora. Niti možeš da ga dodirneš niti da ga udahneš.
- Mislio sam da ljudi odrastaju postepeno, malo po malo… Ispostavilo se da nije tako. Odrastaju “preko noći”.
- Ne postoji pogrešno mišljenje. Postoje mišljenja koja se ne slažu sa našim. To je sve.
- Što smo stariji sve više stvari ne možemo da stavimo na svoje mesto.
- Sve što je nekad bilo sa nama, a potom nestane, iako nestane zauvek, ostavlja prazninu koju nikada ne možemo da zalečimo.
- Kada se grlimo, delimo svoje strahove.
- Kada bi svaka osoba verovala u srećan kraj, svet ne bi imao čega da se boji.
- Bez obzira koliko se trudio, ne postoji način da pobegneš od bola koji osećaš kada si uznemiren.
- Izražavajte svoja osećanja. Mnogo je gore da ih potiskujete. Nakupljaće se u vama i postaće sve teža. Na kraju ćete umreti.
- Niko ne voli da bude sam. Ja mrzim da budem razočaran.
- Čini se da je srce sakriveno iza debele ljušture, i da samo nekoliko ljudi mogu da do njega dođu. Mora da mi je zbog toga teško da zaista osetim ljubav.
- Iskrenost koju pružamo i primamo, i želja da pomognemo najvažnije su stvari.
- Praznina će uvek biti popunjena nečim.
- Kada je ljudima data nada, to im pomaže da žive duže. Bez nade ne postoji “duže”.
- Naša stvarnost je beskrajna borba između onoga što se desilo i onoga šta želimo da zapamtimo.
- Ne postoji tajna koja jednom neće prasnuti iz srca.
- Najvažnija stvar nije veliko otkriće koje su drugi shvatili pre vas, već te male misli koje vam dolaze same.
- Šta je usamljenost? Slična je osećaju kada u kišnoj noći stojiš pored velike obale i gledaš kako se moćni talas spaja s morem.
- Sećanja nas greju iznutra. Ali nas i jako bole.
- Kada gledate dugo u more, počinju da vam nedostaju ljudi. Kada gledate ljude, počinje da vam nedostaje more.
- Svako i sve izgleda lepo kada ih posmatrate sa distance.
- Često se dešava da najvažnije stvari na svetu počinju trkama.
- Kretanje u pogrešnom pravcu velikom brzinom gore je nego kad se uopšte ne krećemo.
- Kada nemate nikog s kim biste podelili vaše usamljene misli, vaše misli počinju da vas dele između sebe.
- Ako se sve dešava onako kako ste hteli, život će postati dosadan.
Foto: Alejandro Barba / Unsplash
