Živela sam šest meseci bez telefona i evo šta sam naučila
Negde u februaru ove godine, oko Dana zaljubljenih, odlučila sam da je krajnje vreme da svoj dragi telefon opslužim zamenom ekrana. Nije mi toliko smetao spajdermen-displej, koliko mi je ipak bilo stalo da moj iPhone bude pod konac.
Kad, ne lezi vraže. Upravo tada se desilo da su sve stvari krenule da se zapliću, kao kada slučajno ispušteno klupko vunice krene na put.
Nakon menjanja ekrana, moj telefon je počeo da živi samostalni život.
Kao da je imao neku vrstu veštačke inteligencije, ekran je bio osetljiv na dodir onako kako treba tek ponekad, kad on to želi, dok bi u ostatku vremena radio prilično loše.
Dbrrrnadadd dannnn9ijqqij – e, tako bi izgledalo dobar dan, pisano oko 3 minuta.
Ipak, čak i u najkritičnijim situacijama gde je bilo važno da pošaljem odgovor ili nekoga pozovem odmah, uspevala sam da to uradim. Blještavi trenuci rada, uz obavezno razmišljanje kako će od sledeće plate definitivno biti prostora za novu investiciju, održali su ovaj status quo duže nego što sam mislila da je moguće.
U prethodnih 6 meseci sam prilično istrenirala živce, istovremeno uživajući u oflajn vremenu, poštujući dogovore bez provere i instant obaveštenja (kasnim 2, vdms) i najvažnije bez konstantnog onlajn života.
Evo i šta sam naučila.
Instant-kultura je prejaki stimulans
Evo jedan story mene kako uživam onde, eno moja deca anđeli (mirni samo na fotkama) kako jedu sladoled, jao vidi bus koji se dimi… Realno, svi bismo mogli da živimo i bez da smo videli ove slike.
Isto tako realno, sve reakcije srca, čestitke, ono jezivo “divnaaa” kao komentar, pruženi toliko brzo između dva svajpa, nemaju takvu težinu kao poziv telefonom. Ili SMS poruka.
Ko još šalje SMS poruke uostalom?
Kada sam se jednom “skinula” od toga da stalno izveštavam ceo svet o tome gde sam, kako sam, šta sam videla, jela ili čula, osetila sam da mi se spustio puls. Da sam više uživala u događajima. Da sam više bila pristuna u oflajn svetu. A on je i jedino što vredi.
Da morate da birate po pitanju života ili smrti, šta biste rekli da je važnije – jedan prijatelj koji je uvek tu za vas ili 1k onih koji vam lupaju srca na filtrirani story?
Negovanje pravog (realnog) kontakta vredi svih para
Raskid preko WhatsAppa? Ili samo menjanje relationship statusa na mreži? Da, wow, vrlo junački. Hajde reci to usmeno, niko ne bi bio tako hrabar kao na digitalu. Nedavno je pokrenuta kampanja koja je skrenula pažnju na ovo, bez da ostavljam svoje lične utiske oko izvedbe, pogodili su pravo u centar sa obradom teme.
Na jednoj od bezbroj Vajber grupa čiji sam član, neprekidno stižu fotkice kao real-time izveštaji šta ekipa radi. Da, moram da priznam, stvarno mi bude drago da u sred radnog vremena imam utisak gde je i šta radi mamin sin. Ali, kako to izgleda u realnosti? Deca se igraju a snimatelj iza telefona, fotka, snima, polupristunog duha.
Razmišljam, jedna fotka bi stvarno bila okej.
Sledeći put kada vam je do nekog stalo, recite mu to u lice. Biće bar tri tone teže od četristo srca spakovanih u chat.
Svi će preživeti iako niste onlajn 24/7
Ovo mi je možda bila najteža lekcija. Onlajn sam oduvek, bukvalno imam utisak od kada postoji internet (o subjektvnosti draga, koliko si nerealna).
Zbog posla koji je u oblasti komunikacija sam u stalnoj pripravnosti, uvek samo brzinski bacim pogled na mreže da vidim da li je sve ok. Samo nešto da kliknem. Samo nešto da postujem. Internet ne spava, brendovi nemaju radno vreme. Ali ja imam. Jako mi je bilo teško da to shvatim i prihvatim. Ograničenja su tamo gde ih sami zakucamo.
Ne odgovaram instant više ni na šta.
Ako je hitno, zovite. Ne proveravam mejl i društvene mreže čim otvorim oči, budim se u oflajn svetu uz kafu, doručak, tuš. Biću na internetu najranije u 8. Mozak mi je vrlo zahvalan.
Ljudi i događaji ne mogu da se svajpuju levo desno
I zato u zaključku, ako će ovo biti jedino što ćeš sa pažnjom da čitaš, stavi ispred sebe jedan eksperiment. Ili da se tiktokerski izrazim – uključi se u izazov.
Nemoj biti onlajn 24h. Ili ako je teško, bar 12h. Onda, odgovori sebi na pitanje – šta si sve propustio/la?
Zavisnost od pametnog telefona i društvenih mreža je savremena problematika. Savremeni trenutak i ritam zahteva srednje rešenje, nije realno da se odreknemo svega što je napredak tehnologije doneo. Mada, moram vam priznati da nekolicina ljudi iz mog okruženja savršeno dobro funkcioniše i barata informacijama i mimovima i bez toga da postoje na društvenim mrežama.
To je kao sa dijetom. Ne možete jesti sve, po ceo dan, a izgledati dobro i biti zdrav.
Jednom, kada se odreknete brze hrane, ok, teško je izdržati, ali na kraju se osećate bolje i vidite direktne rezultate toga. Konstantno proveravanje svega i svačega, traćenje vremena usput, konzumiranje digitalnih grickalica samo šteti digitalnom zdravlju.
Dosada je pokretač kreativnosti. Nemoj čekati da ti se telefon pokvari da ovo shvatiš. Iskoristi “quiet hours” i do not disturb mode. Diriguj svojim mozgom. Ovo nije poziv na bojkot, nego na mindfulness.
Bolje je da upravljamo društvenim mrežama nego one nama, zar ne?
Svaka čast na članku, samo sada ne znam da li da ostavim ovaj komentar ili ne 🙂 Šalim se naravno, vidimo se 🙂