Razmislite o svim stvarima za koje smatrate da su vam bile uskraćene u životu. Mogu biti i materijalne i neke druge kao što su: ljubav, vreme, prilike…I zamislite kako biste se osećali da ste ih dobili. A zamislite sada kakav je tek osećaj sreće i ispunjenosti kada ste u mogućnosti da vi drugima budete izvor onoga čega ste i sami nekada bili lišeni.
Gandi je rekao: „Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zrak sunca i učini da odleti tamo gde vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga koji nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njenom svetlu. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu…“
Onaj ko čeka da “stekne dovoljno” da bi mogao da pomogne drugome, čeka uzalud i ne razume poentu pomaganja. Ako misli da sada ne postoji nešto što bi mogao da uradi za drugoga, on to ne bi znao ni sa svim novcem ovoga sveta.
Nismo novčano sposobni da pomognemo? Ništa nas ne košta da nekome uputimo molitvu.
Nemoćni smo da uspostavimo mir u svetu? Ali, nismo nemoćni da se za isti taj mir molimo.
Ništa ne košta da nekome ulijemo nadu, oteramo strah. Dovoljno je da zabrinutom čoveku kažemo neku toplu, utešnu reč i to će mu preusmeriti čitav tok crnih misli toga dana. I kao lančana reakcija, jedna utešna misao će buditi drugu i taj čovek će bar te jedne večeri leći u krevet miran i spokojan, umesto što će uzaludno strepeti šta će biti sutra.
Jedna mudra žena mi je jednom prilikom rekla da je svako od nas nečiji anđeo, jer je svako od nas bar jednom rekao nešto što je nekom drugom spasilo život. Ništa ne košta da nekome damo savet za prevazilaženje određenog iskustva kroz koje smo i mi jednom prošli. Ne moraju svi da se sapliću o isti kamen. Dovoljno je da onaj koji se prvi saplete, ustane i pomeri ga sa puta. Nekad to nažalost nije tako malo kamenje, već su u pitanju ogromne stene i nemoguće je pomeriti ih. Ali zato možemo da upozorimo druge na to šta da očekuju i kako da se na vreme pripreme i nađu dovoljno mudar način da ih zaobiđu.
Mi smo i dužni da svoje znanje delimo sa drugima. To zapravo i nije naše znanje. Znanje ne može biti ni u čijem vlasništvu. To je kao i sve ostalo energija koja mora da kruži bez stagniranja. I tek oslobađanjem prethodno stečenih znanja, oslobađamo prostor za nova.
Sve materijalno što postoji nas može vrlo brzo zasititi. Svi karijerni uspesi i dostignuća. Ali samo konstantna humanost može da nas drži ispunjenima.
Opet ako malo razmislimo o humanosti, dobroti i pomaganju, shvatićemo da je i to jedan oblik sebičnosti. Mi to radimo, jer se mi tada osećamo lepo. Kada vidimo da drugi pate, nama je teško, jer i mi osećamo tu tugu ili bol. A pošto težimo ka tome da budemo srećni, mi ćemo želeti da sve ljude na koje naiđemo učinimo srećnima. Tek kada vidimo da su drugi ispunjeni i srećni, moći ćemo da otpustimo i svoju patnju. Dakle i tada smo sebični. Ali, ljudi smo i ništa ljudsko nije nam strano. Nisu sve sebičnosti iste, neke su plemenite i neophodne.
Ima ona anegdota kada je jedan mladić hteo da časti pićem Vladetu Jerotića kao znak zahvalnosti za njegove knjige koje su mu mnogo pomogle u životu. Vladeta mu je odgovorio: “Nemojte da uvek činite ja tebi – ti meni. Ja sam nešto, kako vi kažete, vama učinio i vi sada hoćete meni da vratite. Kada vam neko učini nešto dobro, vi učinite dobro nekom drugom, on nekom trećem i tako se pravi krug dobrih dela. Inače to – ja tebi, ti meni – je odraz plemenske svesti i osnov korupcije. Zato ja kažem da je za plemenske narode, u koje ubrajam i Srbe, korupcija nešto prirodno. Ipak, ne treba zaboraviti da smo mi pozvani da budemo hrišćani, a to znači da se izdižemo iznad svoje prirode. Stvorite krug dobrih dela. Izdignite se iznad svoje prirode.”
I ne treba da čekamo da neko drugi napravi dobro delo, pa da se tek onda ugledamo na njega… Šta bi bilo kada bi sunce čekalo da neka druga zvezda zasija pre njega? Nikada ne bi ni svanulo. Šta bi bilo kada bi cvet na livadi čekao da onaj drugi pored njega prvi procveta? Kada bi drveće čekalo da ono drugo donese plodove? Pa zemlja bi bila lišena života. I Ajnštajn je rekao da je ovaj svet opasno mesto za zivot, ali ne zbog ljudi koji su zli, već zbog ljudi koji su dobri, a ne preduzimaju ništa.
Tesla je sve ovo najbolje opisao čuvenim rečima: „Treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom, onako kako smo mi užasnuti količinom zla na svetu. Treba činiti dobro do granice gluposti. I preko nje. I kada nema nikakvog razloga, treba činiti dobro. Treba namerno, svaki dan, nekome stopliti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba činiti dobro i kad se dobro dobrim ne vraća. Treba, uprkos svemu. Treba, jer je to jedino i jer ništa nema smisla. I jer je jedini udar na besmisao – to dobro. Treba činiti dobro i kada pomislimo da ni činjenje dobra nema smisla. Samo besmisleno dobro mi miriše na neki smisao. Savršeno, čisto dobro, bez ikakvog smisla.“
