Nije dovoljno da ja uspem – drugi moraju da ne uspeju.
U kojoj meri se vaše razmišljanje o uspehu može poistovetiti sa gore napisanom rečenicom?
Dajte sebi par minuta da lepo razmislite o tome, a zatim nastavite sa čitanjem teksta. 🙂
Došla sam u određene godine (famoznih 25) kada sve preispitujem i veoma sam temeljna kada se radi o određenim stvarima. Čak sam sastavila i spisak. Na tom spisku uspeh se nalazi na samom vrhu. Rešila sam da definišem svoja merila uspeha i da se pre svega pozabavim kako ja to gledam na uspehe drugih ljudi.
Biću iskrena i priznaću vam da sam do pre godinu dana na svaki uspeh drugih ljudi gledala kao na svoj lični neuspeh. I to me bacalo u očaj. Kada god bih videla da je neki kolega/koleginica diplomirao/la ja bih se osećala loše. Sedela bih u svojoj sobi, posmatrala slike nasmejanog diplomiranog ekonomiste ispred fakulteta kako u ruci drži svoj diplomski rad uz neizbežan opis “zbogom školo nisam te ni volo” i pitala bih se u čemu je problem? Šta to nije u redu sa mnom? Zašto se je sada osećam tako kako se osećam? Veći deo dana bi mi prošao kao u nekoj magli, nisam imala volje da bilo šta radim i razmišljala sam da li se tako osećaju i teniseri kada trofej pripadne onom sa druge strane mrežice a oni dobiju tapšanje po ramenu i “tanjir” kao utešnu nagradu.
Kada se prethodno opisani scenario ponovio nekoliko puta rešila sam da stvar uzmem u svoje ruke i da nešto promenim.
Kako sam ja to prestala da uspehe drugih ljudi doživljavam kao svoje neuspehe?
Kao prvo, definisala sam šta to za mene predstavlja uspeh. Shvatanje uspeha razlikuje se od čoveka do čoveka. Neko odabere da svoje dvadesete posveti obrazovanju, putovanjima, da svoje hobije i strasti pretvori u posao, da pronađe šta je to što ga pokreće, motiviše i istinski raduje. Sa druge strane, neki ljudi odaberu da se posvete braku i deci, i to je sasvim okej. Dokle god gurate napred, srećni ste i svaki dan doživljavate kao blagoslov i novu šansu, možete sebe smatrati uspešnim ili uspešnom. 🙂
Nemojte sebe po svaku cenu gurati u neke kalupe. Moja baka smatra da ja sa svojih 25 godina već treba da imam bar jedno dete (dvoje bi bilo idealno), muža, posao od 9-5… Ja bih dodala na sve to i još nekoliko sedih u kosi i spisak bi bio potpun. Međutim, teoretski lepo zvuči, malčice je drugačije u praksi. Ja sam ceo život “osim sveta”, i uvek sve radim kontra, guram neku svoju priču, imam neke svoje snove i ne zanima me preterano da li se to nekome sviđa ili ne. Budimo realni, selo će uvek pričati, radili vi nešto ili ne radili ništa.
Ne znam koja je formula za uspeh, ali formula za neuspeh je pokušavanje da udovoljite drugima.
Jeste li se ikada zapitali ko uopšte postavlja te standarde? Ko određuje šta je to “normalno” sa 25 godina, 30 godina, 50 godina?!
Uspeh drugih ljudi je upravo to – uspeh drugih ljudi!!! Nema to nikakve veze sa vama i nema razloga da se osećate loše. Čestitajte im na njihovom uspehu i nastavite da radite na svojim ciljevima. Iza svakog uspeha stoji naporan rad, neprospavane noći, rana jutra, suze i upornost!
To što je neko drugi uspeo ne uskraćuje vam mogućnosti da i vi uspete.
Jedna zanimljiva izreka mi je privukla pažnju dok sam prikupljala materijal za ovaj tekst:
Pij vodu sa izvora mudrosti sa koga su i uspešni pili
Sledeći put kada naiđete na nekog ko je ostvario cilj koji se poklapa sa vašim (npr. položio ispit koji vas muči već neko vreme i diplomirao) pozovite ga na kafu i pitajte ga kako je uspeo u tome. Družite se sa uspešnim ljudima, pokušajte da odgonetnete način na koji razmišljaju, šta je to što ih izdvaja iz gomile onih koji kukaju nad svojim “manama”. Ljudi koji su zaista uspešni, ispunjeni i zadovoljni sobom će vam vrlo radi dati savete koji će vam biti od ogromne pomoći.
Opšte uvrežena ideja da uspeh kvari ljude čineći ih taštim, egoistima i samozadovoljnima je pogrešna-baš suprotno, čini ih, najvećim delom, skromnim, tolerantnim i dobrodušnim
Sama činjenica da smo ljudska bića dovodi nas do toga da imamo i vrline i mane. Razliku među ljudima pravi to što se uspešni koncentrišu na svoje vrline i rade na njima svakodnevno, a “neuspešni” plaču i kukaju nad svojim manama. Sami biramo u koju ćemo se grupu svrstati.
Najlakše je kritikovati sebe, poverovati u negativne komentare i ostati zaglavljen. Mnogo je teže potapšati sebe po ramenu, biti ponosan na to gde si trenutno, pogledati u retrovizor bar na kratko i shvatiti da si prešao ogroman deo puta i da je do cilja ostalo veoma malo. Kada vam upute kompliment prihvatite ga sa zahvalnošću i osmehom. Nije tako teško kao što se čini. 🙂
Do sledećeg čitanja zapamtite, sve je stvar perspektive.
