Pamtim jednu sliku.
Šetajući Knez Mihailovom u izlogu FLU vidim sliku koju ću pamtiti ceo život. Plavetnilo neba i kosmosa kao da je slikana za mene. Slika je bila izložena par meseci i ja bih svaki put kad je pogledam bivala srećna, zastajala i gledala je. Čak sam jednog dana ušla u galeriju da pitam kolika je cena slike. U tom trenutku nisam bila u prilici da je kupim. Tako su prolazili dani ja sam uvek gledala sliku sa istim uzbuđenjem kao da sam je videla prvi put.
Davno, pitala sam prijatelјa akademskog slikara kao prepoznati da slika vredi i da ima umetnički dar. Odgovor prijatelјa je bio „sigurno ćeš znati kad nešto osetiš gledajući sliku“. Ta slika je za mene umetnost, osetila sam.
Sliku nisam kupila. Povremeno bih ispričala impresiju sa razmišlјanjem o slici. Kako bi bilo lepo da je imam?! Prošlo je dosta godina, želјa ostvarenih, neostvarenih. Jedno zimsko jutro budim se u četiri ujutru, opet se sećam slike. Razmišlјam ceo dan. Dobro je što je nije moja. Želјa za posedovanjem bi me terala da kupujem, grabim, nagomilavam sve. Posle bih zaboravila strast koju sam imala u tom trenutku, to je materijalna stvar. Materijalne stvari bi meni činile život ugodnijim, lepšim, ali brzo poželela da posedujem još i još…. Osećaj bih izgubila, sećanja lako obrisala i mislila da još uvek ima nešto lepše i bolјe. Prepoznati pravu vrednost i čuvati je u srcu je nagrada.
Na sreću ja moju omilјenu sliku nemam na zidu, ona je sa mnom u mome srcu i sećanjima. Magija je ostala a slika na zidu je u nekoj drugoj kući, dok ponosni vlasnik nezna da je slika moja. Ja slobodna.
Zorica M.
