Malo muzičkog vremeplova uvek dobro dođe, posebno ako se radi o vanvremenskom hitu za koji nas, ako se vratimo u sredinu devedesetih, veže osećaj magnetske privučenosti. Moj doživljaj ličio je na stanje hipnoze izazvano fantastičnim spojem muzike, glasa, spota. Jedina pukotina koja je narušavala osećaj kompletnog savršenstva, počivala je na jezičkoj barijeri, s obzirom na to da je znanje engleskog u to vreme bilo privilegija dece iz gradova ili imućnih porodica. Ovakav vid reakcije je, prirodno, najvećim delom izazivala njegova pojava, mislim na samog izvođača. Ali ništa manje nije bio privlačan sam video-spot, u kome je poznata scena plesa na kiši oživljena kroz potpuno novi narativ u kome ljudske slobode i različitost dobijaju svoju himnu. U pitanju je Fast love Džordža Majkla, provokativni muzički neprolaz sa kontroverznim porukama koje se mogu interpretirati i kao dekadencija i kao avangarda, i kao sloboda i kao anarhija. Umetničko delo koje je anticipiralo globalni trend ubrzavanja i akceleracije svega.
U stanju kolektivne anksioznosti neurotično jurimo nenaviknuti na duže staze, jer one traže staminu, te brzo ostajemo bez daha pritisnuti strahom i strepnjom od drugih, boljih, uspešnijih, pametnijih. Odlučujemo da ih ignorišemo i pređemo na nešto novo, lagano, nešto što ne umara. Trčaćemo samo kratke staze jer tu možemo da odglumimo snagu, a i nemamo vremena… Nemamo ga, pošto smo ga konvertovali u prokleti novac i zabavu, monetizacijom sopstvenih osećanja… Stalno nam curi i izmiče. Zašto? Zato što smo ga razvodnili preko svake mere, toliko da je izgubilo ukus i aromu ljudskosti, ne miriše na život. Konstantna trka sa sopstvenim zabludama koje nas uvek pobede, jer su ih ojačale mnoge godine u kojima smo im davali prednost. Dok smo ganjali šarene helijumske balone naših fikcija na kojima je krupnim slovima pisalo uspeh, novac, moć, u međuvremenu smo malo prostora ostavili za druge, da sa njima pričamo, da ih volimo… Lakše je bilo na prečac i na daljinu komunicirati, voleti, ne voleti… Odlazak je uvek bio opcija, mogućnost za prekid sa neprijatnim osećanjem praznine, kao u spotu pomenute pesme, dugme za start, dugme za kraj, za restart, za promenu slike ili kanala, lako i brzo. Promiskuitet kao zajednički imenitelj svega što živimo danas, jer se neguje odnos brzog prelaska na nešto novo, potreba da se sve proba, da se opšti sa svim što dolazi u naš prostor pod maskom važnosti, skupocenosti i ekskluziviteta ili s druge strane, bagatele i kiča… Odavno se prešlo iz aktiva u pasiv jer se sve tretira kao sredstvo, kao alat za zadovoljenje potreba, često i lažnih koje nam se neosetno ubacuju u mozak poput crva, gladnog lakog profita i još lakše zabave… Iluzije se pakuju i oblikuju po otisku naših emocija koje nam marketing smišljeno krade i okreće protiv nas samih, iscedi ih iz nas, a onda ih, uz malo proverenog trika, fabrikuje, maskira i proda nazad po paprenim cenama…
Tako dolazimo do Crnog petka, zvuči gore i od petka trinaestog. Dan koji legalizuje i slavi veliku rasprodaju, u najvećoj meri ljudske duše na ofingeru zaboravljenih stvari koje viseći u prazno, gube svoj oblik, deformišu se i potrebna im je zamena. Jeftine šarene krpice deluju kao rešenje, kao zaborav sakrivenih oklembešenih stvari u ormaru, pocrnelih poput praznog pogleda konzumerskog duha koji posebno oživi baš na crni petak!
Zato je važno iskontrolisati i nadmudriti gladno čudovište zvano konzumerski megaloman, koji se nakalemio na naše biće kao parazit koji siše novac, vreme, dušu. Zato je važno reći NE Crnom petku, jer on i jeste manifest te iste nemani koja je gladna pažnje. Zato je važno reciklirati, reinterpretirati, redizajnirati. Zato smo se vratili u prošlost, da ponovimo poruke jednog audio-vizuelnog remek-dela i shvatimo ih u odnosu na novo vreme. Vanvremenski hit grčkog lepotana nezaboravnog glasa koji budi, oslobađa i pruža vrhunsko uživanje!
Fotografija: Screenshot
