Pandemija, izolacija, karantin, policijski čas – zovite kako hoćete ovaj haos koji nam se dešava. Kako god ga zovete, jedno je osnovni imenitelj: stanje u kome živimo nije normalno. I ceo cirkus (iz poštovanja prema publici i uredništvu neću dati drugi opis situacije) tek je počeo. U ovom trenutku, niko ne zna i ne može nam dati nikakve predikcije do kad će cirkus biti u našem gradu. Dakle, još smo u fazi navikavanja. Nekome to ide lakše, nekome teže. Kao što smo različiti u svemu, tako smo različiti i u našem odgovoru na, spolja nam nametnute, okolnosti.
Ali zato su nam svima Inbox-i i FB feed-ovi prepuni saveta kako da iskoristimo višak slobodnog vremena i postanemo čudo zemaljsko, a i šire.
Sa sve svetlim primerima iz prošlosti: „Šekspir je u vreme izolacije napisao „Kralja Lira““, „Njutn je u vreme izolaciji zbog kuge, spoznao gravitaciju, i to vreme izolacije zvao „annus mirabilis“, tj. godine čuda“. Dnevnu sobu još niste pretvorili u teretanu? Strašno!
Slično kao što je pre nekoliko godina pozitivizam postao jedino društveno prihvatljivo ponašanje, i sada trpimo teror „moraš da unaprediš sebe“ i “ne smeš da gubiš vreme”. I to namerno nazivam terorom, zato što postaje pre-dominanto uverenje da je upravo sad pravo vreme da uradimo sve ono što nikada do sada nismo uradili. Sa, naizgled, logičnim objašnjenjem – imaš vremena.
Zajedno sa očekivanjem da ćemo postati ništa manje do super-žene, raste i uverenje da ako ne pokazuješ želju ili nameru da to uradiš, nisi dorasla situaciji.
Da odmah budemo jasni – moju, možda naizgled, previše strasno negativnu reakciju ne izaziva dobra i poželjna praksa kreiranja dnevnog rasporeda ili, kako psiholozi vole da kažu, strukturiranje vremena.
U ovo vreme nesigurnosti imamo osećaj da baš ništa ne zavisi od nas, pa ni naš život, u krajnjoj instanci. Život nam se dešava, tako kako mora i nad događajima nemamo nikakvu kontrolu. Uz sve ostalo, i taj osećaj doprinosi anksioznosti i opštem lošem stanju uma. Dobra vest je da možemo sebi pomoći i zavarati taj osećaj. I to vrlo lako.
Potrebno je samo da uložiš mali napor i svako jutro osmisliš dan koji je pred tobom. Akcijama koje su primerene i moguće. I taj plan zapiši. Rukom i olovkom. Ako ne znaš zašto, pročitaj zašto je važno pisati rukom u jednom od mojih prethodnih postova (“krasnopis kao zaboravljena veština“).
Neka u tvom dnevnom planu nađu mesto i stvari tipa „lazanja za ručak“ ili „oprati prozor u trpezariji“. Ili „pročitati 15 strana „Besanih““ ili preslušati Morisijev album „Swords“.
Potpuno je u redu da sebi ostaviš i vreme za gledanje serije ili filma, ako to voliš. Ono što je važno je da TI sebi dozvoliš da se nečim baviš. Ova jednostavna praksa šalje našem mozgu vrlo moćnu poruku da mi imamo kontrolu nad našim vremenom, nad našim danom. Dakle, ja nisam ono što mi se dešava, ja sam ono što sam sebi dozvolila da budem. I, iskreno rečeno, zadovoljstvo koje osetiš kada precrtaš sa „To-do“ liste ono što si završila je neprocenjivo.
I tu dolazimo do tačke kada je važno uspostaviti razumnu granicu i balans između mogućeg i zamišljenog.
Pokušaj da radikalno promeniš sebe i svoje navike tokom ili posle apokalipse možda bi i učinio da se osećaš dobro u jednom trenutku, ali je taj pokušaj u isto vreme i prepun zamki.
Ako se do sada nisi bavila sobom na struktuiran i promišljen način i uz stručnu podršku, nemoj sada počinjati. Pogotovo ne sama. Istina je da taj tako (zlo)upotebljen izraz “rad na sebi” označava izuzetno značajnu aktivnost koja nam je svima potebna kako bismo postigli svoj pun ljudski potencijal. Ali, taj rad je zahtevan i, često, bolan. Upuštanje u avanturu istraživanja svoga bića može izazvati slični rezultat kao kad skineš krastu sa nezarasle rane – krvarenje. A ko će, onda, zaustaviti krvarenje?
Preveliki pritisak koji sebi namećemo i nemogućnost da zacrtane grandomanske ciljeve ostvarimo izazivaju dodatni stres, razočarenje i osećaj neuspeha. A to je upravo ono što tvom mentalnom sistemu u ovom trenutku ni najmanje ne treba. Posebno ako znamo da postoji direktna veza između stresa i hormonskog (dis)balansa, pa i imunog sistema.
Vreme je za uspostavljanje mira sa sobom bez prosuđivanja i osuđivanja.
Agresivno primoravanje sebe da napraviš self-improvement baš sad je kontraproduktivno, jer ti ne ostavlja vremena da se baviš svojim osećanjima i sklopiš mir, kakav takav, sa sobom u trenutnim nenormalnim okolnostima. Umesto da priznaš sebi da se plašiš, na primer, i to osećanje preradiš kroz svoje biće i pomiriš se sa njim, ti ćeš to potpuno normalno i prirodno osećanje neprerađeno gurnuti pod tepih i zatrpati izmišljenom zauzetošću “radom na sebi”.
Dakle, pročitaj svaku knjigu koju želiš, aktiviraj Duolingo i počni da učiš strani jezik, ako to želiš, ali ni jednog trenutka ne zaboravi da je sada najbitnije očuvanje zdravlja. Tvoj lični doprinos sprečavanju širenja Korone je najznačajnija akcija koju možeš i treba da preduzmeš u ovom trenutku.
Bindžovanje Netflix-a je dovoljno. Ispijanje tople čokolade pod ćebetom i maštanje je dovoljno. Igranje u dnevnoj sobi uz muziku koju odavno nisi slušala je dovoljno. Ne moraš ti ništa više od toga.
Ako osetiš da su te osećanja preplavila u tolikoj meri da te blokiraju, da nisi u stanju da izađeš iz svojih misli, potraži podršku. Među masom poruka u tvom inbox-u, sigurno ima i onih sa ponudama za stručnu on-line psihološku podršku. Sad je vreme da takvu ponudu prihvatiš.
Ovo je vreme za nežnost. Prema sebi i svima oko sebe. Oslušni svoje telo, svoje biće. Sigurna sam da ti upravo sada govori: “Nežnosti mi daj”.
Budite dobro!
Volim vas,
Mila
Photo by freestocks on Unsplash
