Ne postoji jedinstvena agenda vašeg života koja će teći pravolinijski. Kretaćete se u ciklusima, fazama, spiralama. Podizaćete se pa vraćati ponovo u sebe, na one tačke u vremenu i prostoru kada niste evoluirali nego ste se oslonili na stare obrasce i poznata rešenja. Putovaćete napred i nazad sve dok ne prepoznate i savladate autopilota koji povremeno preuzme kontrolu. Dok sasvim jasno i svesno ne budete videli kuda letite i shvatili zašto uopšte letite.
U dvadesetim će sve imati smisla. U tridesetim će sve biti savršeno. U četrdesetim sve gubi smisao da biste pronašli ono što je samo vama bitno, ono što je jedino bitno: svrhu vašeg puta. U pedesetim se umirujete. U šezdesetim se ponovo otkrivate. Starost počinje kada vi prestanete da verujete, da se smejete, da plešete, da se zaljubljujete. Tako možete biti stari i sa dvadeset i mladi i sa osamdeset.
Svaki put kada izgubite smisao samo znači da je vreme za novi razvoj, da je došlo do promene u vama koja mora da kreira promenu oko vas. Ako se držite starog bola samo zato jer ga poznajete i na njega ste navikli, nećete moći da date sebi priliku za novi život. Kad to bude bilo, a biće, kad-tad, ne znači da smisla nema i da ste sami i napušteni, već da ste samo spremni za nešto novo.
Koliko god da ste uspešni, nekada ćete biti neuspešni. I to je opet samo još jedna spirala, upoznavanje svojih kapaciteta, buđenje sposobnosti. Da li biste upoznali sve delove sebe da vas ne povuče senka iz dubine i kaže: „Hej, pogledaj malo ovde, mnogo toga je gurnuto u stranu!”
Nekada ćete se osećati napuštenima. Kada dođe do otkaza, razvoda, gubitka voljenih, nerazumevanja sa decom. Taj osećaj napuštanja izaziva u nama osećanje srama što nismo dovoljno snažni da održimo svoje odnose, zadržimo svoj posao, zadržimo ljubav svog deteta, da sebe zaštitimo u priči koja nam ne prija, od ljudi koji nam ne prijaju. Onda se zbog tog osećanja srama okrećemo od sebe i prepuštamo obrascima samosabotaže: prejedanju, impulsivnom šopingu, prekomernosti u svemu. Kad god to sebi uradimo, izdajemo neki od nama bitnih ciljeva i na taj način napuštamo sebe. Vaš život zavisi od onoga što ste vi odlučili da je istina o vama, o onome ko ste vi, koja je vaša svrha, koja je svrha života uopšteno za sve.
Samo je jedno bitno – da ostvarite plan vaše duše. Ne gubite vreme na stvari koje ćete olako izgubiti. Kada jurite za stvarima, život postaje proces dobijanja i uzimanja, a istina je da život nema veze sa onim što dobijate, već sa onim što dajete. Vaše je samo ono što je u vama i što čini jezgro vašeg bića. Vaš život je kretanje energije koja fizički odražava ono što je metafizičko.
Kada se budete plašili, a plašićete se, za život svojih voljenih, za svoj život, za opstanak, za egzistenciju, shvatite: strah je jednostavno još jedan odraz ljubavi. Iskrivljen odraz, ali opet odraz ljubavi. Jer kada ništa ne biste voleli, ne biste se ničeg ni bojali. I kada ga osetite, pogledajte duboko u njega: da li je opravdan, da li ima smisla držati se za njega, šta je potrebno da taj strah transformišete u drugačiji oblik ljubavi.
Ne plašite se smrti. Kada se više ne plašite smrti, više se ne plašite života. Tako je jednostavno.
Budite iskreni i verni sebi. Izdaja sebe da ne biste izdali druge je svakako izdaja. I to najveća od svih. Niste je izbegli, samo ste izabrali da izdate sebe.
Sigurno bi trebalo da znate, bilo da ste tek na početku svog životnog puta ili ste baš na mestu kada će ove reči doći do vas i pokrenuti novi ciklus: svaki ishod je savršen u smislu evolutivnog napretka vaše duše.
Ako pokušavate da razumete život umom, nikada neće imati smisla. Razumite ga i prihvatite svojom dušom i osetićete da je u vama sve celo i potpuno, već sada. Samo se krećete, u spiralama, ciklusima, fazama i na tom putu rastete do istinskog sebe.
Tekst: Jasmina Stojanović
Foto: Dalibor Danilović
