Marina Arsenijević, virtuozna pijanistkinja i kompozitorka, višestruko je nagrađivana ne samo za svoja muzička, već i filantropska dela. Iako već dve decenije živi i radi u Americi, odakle je muzika njenih crno belih dirki odjeknula svetom, Marina je u svojoj slavi ostala prizemna i ne zaboravlja svoje nasleđe. Na vrlo jedinstven način spaja naizgled nespojive melodije, a na čaroliju njenih tonova niko ne ostaje imun. Inspiraciju nalazi, kako u tradicionalnoj srpskoj, tako i u klasičnoj muzici, kako u modernim zvukovima, tako i u Nikoli Tesli…
Na koji momenat u dosadašnjoj karijeri si najponosnija?
Bilo je mnogo momenata u različitim periodima moje karijere na koje sam ponosna i koji su mi davali snagu da nastavim ka novim visinima. Moguće je da je najteži momenat bio kada sam odlučila da nastavim karijeru preko okeana, u Americi i kada je 2003. osvanuo naslov u New York Times-u, posle mog prvog Carnegie Hall koncerta: “Crossing over with her Balkan Soul-Out of Serbia entertaining Carnegie Hall”. Želela sam da nikada ne izgubim sebe i odakle sam potekla, a da nastavim da širim moju misiju promocije jedinstva različitosti kroz univerzalni jezik, muziku.
Vrh tih snova se ostvario sa koncertom za PBS TV (Public Broadcasting Service) kada sam sa West Point orkestrom i horom predstavila moje kompozicije koje su spoj sprske muzičke baštine, Balkana i novih žanrova pa su tako kadeti West Point-a pevali moju kompoziciju “Under the Sun-We Are all One” sa tesktom tradicionalane pesme sa Kosova “Ajde Jano Kolo Da Igramo”. Ovaj koncert, za koji sam dobila Emmy nominaciju, se i dalje prikazuje širom Amerike i do sada ga je videlo preko 180 miliona gledalaca.
Šta je to što ima muzika što je izdvaja od svih ostalih umetnosti, a klavir od svih ostalih instrumenata?
Muzika je zaista univerzalan jezik i nisu potrebne reči da bi osetio emociju. Može da te zabavi, možeš da meditiraš uz nju, a takođe te može odvesti na neke nove svetove koje ne možeš ni zamisliti. Klavir je za mene jedini instrument koji može da oponaša ceo orkestar i jedan od retkih kojem nije potrebna “pratnja.”
Kakav je bio osećaj kada si prvi put zakoračila na scenu čuvenog Karnegi hola?
To je san mnogih koji žele da dotaknu zvezde i kada se desi da si pozvan da nastupiš u Carnegei Hall-u pod njihovom organizacijom, onda smatraš da si dotakao zvezde. Ali, to je samo jedan kamenčić u mozaiku koji gradiš i nije krajnja destinacija. Kao što sam već objasnila, moj prvi koncert u Carnegie Hall-u je bio pod nazivom “My Balkan Soul” u vreme kada se malo ko sa naših prostora usuđivao da promoviše Balkan i srpsku muziku. Tako da je za mene taj koncert bio posebno emotivan kada sam odsvirala svoje kompozicije sa melodijama iz detinjstva i dobila na kraju koncerta ovacije koje su trajale i trajale…
Koji su tvoji hobiji i interesovanja pored muzike?
Ja volim modu i sport, pored muzike koja je moja prva ljubav. Svako jutro pre klavira vezbam SLT ( strength, length, tone) na megaformeru-slično kao pilates, ali sa mnogo više kardio vežbi. Vozim bicikl kroz Central Park i pored Hudson reke i volim da plivam.
Imam saradnju sa mnogim modnim kreatorima u Americi od Ralph Lauren-a, Veronica-e Beard, Lela-e Rose do Alexander McQueen-a, Balmain-a…moda je moja ljubav od detinjstva. Dok sam bila u Beogradu nosila sam modele AMC-a, a vlasnica Afrodita Bajić mi je i danas najbolja prijateljica.
Prošle godine sam posetila Srbiju prvi put, posle sedamnaest godina, da bih primila najviše državno dimplomatsko priznanje “Viteza Svetosavkog Pacifizma” za širenje srpske kulture i tradicije u svetu. Na promociji nagrada sam srela našu dizajenrku iz Londona, Roksandu Ilinčić, pa od tada nosim sa ljubavlju njene modele.
Gde najviše nalaziš inspiraciju za stvaranje muzike?
Inspiracija je svuda oko mene…inspiriše me naša tradicionalna muzika, spoj nespojivih žanrova, tako da u ovom trenuku radim na novoj muzici koja je spoj klasične, srpske muzike i tehno ritmova.
Ti si nadahnuće za prelepe melodije našla i u Tesli. Šta je to što te je kod Tesle najviše inpsirisalo da i njemu posvetiš kompozicije?
Svi mi koji smo prešli okean i nastanili se u Severnoj Americi, inspirisani smo Teslom i njegovim izumima. 2013. godine, grupa američkih entuzijasta je pokrenula inicijativu da se spasi poslednja Teslina laboratorija na Long Island-u koja se zove Wardenclyffe Tower, poznata i kao Teslina Kula, koju je Tesla koristio da transmituje struju od Atlantika do Evrope. Njegovu zamisao je zaustavio investitor J.P. Morgan koji je i uticao da se kula sruši. 2013-te godine je za nedelju dana od donatora iz celog sveta skupljeno 2,2 miliona dolara ( zajedno za državom New York) i Wardenclyff je pretvoren u Tesla Science Centar. Ja sam na otvaranju odsvirala moju kompoziciju “Tesla Journey” koja je postala osnova za moju “Tesla Rapsodiju” čiju orekstraciju upravo završavam. Ovaj projekat je privukao i osnivača Tesla kola, Elona Musk-a pa sam tako i postala blizak prijatelj Musk familije.
Da li si tokom karijere i života generalno, imala neuspeha nakon kojih si klonula duhom i izgubila sampouzdanje i kako si uspevala da ga povratiš?
Svakako da neuspesi prate uspešne i nekada ih ima mnogo više od tzv. uspešnih momenata. Na njima se učim i analiziram ih više od uspešnih trenutaka. Trudim se da ne ponavljam iste greške i da uvek radim na novinama koje će mi pomoći da bolje spoznam sebe i svoje mogućnosti i želje. Muzika nije sport da se meri pobedama, ona je vrlo subjektivno mišljenje pojedinaca i nekada ti kritičari određuju karijeru. Ja sam karijeru gradila nekonvencionalno i uvek se trudila da ostanem dosledna sebi, a ne trendovima. U tim slučajevima je moguće da nisi uvek shvaćen, jer radiš nešto što nije deo ustaljenih normi i pionirski je poduhvat, pa moraš da tražiš pravi put do tvoje publike. Svakako da su poslednja decenija i društvene mreže pomogle da se svet ujedini i da je lakše prići fanovima. Naravno da i to ima svoja pravila i opet moraš da nađeš svoj put koji nije kopija drugih. Porodica mi pomaže da ostanem ‘pri zemlji’ i da uživam u svakom novom danu i problemu na koji nailazim.
Najlepša uspomena iz detinjstva?
Mojih 100 plastičnih klavira koje sam skupila, dok konačno nisam ubedila roditelje da mi kupe pravi klavir.
Da li među svojim kompozicijama imaš neku koju bi izdvojila kao omiljenu i da li postoji neka kompozicija kojom si toliko oduševljena da bi volela da si je ti napisala?
Možda su moje “Gyspies” i “Fire’ meni najdraže, a u poslednje vreme sam inpisrisana kanadskim kompozitorom Frank Mills-om, tako da kombinujem njegove melodije sa mojima i stvaram neki novi žanr.
Da li imaš u planu da u budućnosti ponovo nastupaš u Srbiji?
To mi je uvek u planu i počeli su preeliminarni razgovori za sezonu 2020/21.
Po čemu bi volela da ostaneš upamćena?
Po novom muzičkom stilu i različitosti u pristupu muzici.
Da li postoji nešto što te niko nije pitao do sad, a volela bi da podeliš i taj odgovor?
Mislim da su me do sada skoro sve pitali, što ni ja sebe ne bih pitala…haha.
