Samo ključno pitanje u naslovu kako žive intelektualci daje jasne odgovore. Prosečna plata intelektualaca je otprilike 80000 dinara. Par hiljada više manje. U navedeni iznos spada skoro obavezna rata za stan, ili za stanarinu, koja iznosi oko 250 eura, minimum. Uz ratu ide po pravilu rata za keš kredit, kreditnu karticu ili čekove u tom iznosu. Lako je izračunati, dovoljno je da iskoristimo “onih” mojih pet minuta. Jednostavna matematika.
To je ukupno oko 60000 dinara sa kamatama. Kada dodamo plaćanje računa za struju, internet, mobilni telefon, vodu, smeće, rezervišemo još 12000 dinara, mada bude i više. To je 72000 dinara za obezbeđivanje najosnovnije egzistencije. Sa kusurom od 8000 dinara je potrebno kupiti prehrambene namirnice, sredstva za higijenu, garderobu. Fakultet i obrazovanje vredi, ali intelektualci mogu i da se razbole. Kako žive bolesni intelektualci? To je već kompleksno, ako se polomi noga ili dobije korona,hm…
Naravno, podrazumeva se od plate treba platiti povremeno odlazak kod lekara ili kod stomatologa. Priuštiti sebi eventualno neku knjigu, kartu za pozorište ili izlazak na kafu. Ukoliko se dogodi da se razbolite plata je umanjena za 35%. Sa preostalih 65% je potrebno pokriti sve obveze i lečiti se.
Prosečna dnevna potrošnja intelektualca se svede na manje od 100 dinara dnevno. Šta može da se pojede za taj novac svaki dan? 600 grama jabuka, dva jogurta, pet jaja, 250 grama sojinih odrezaka… Eventualno da se kupi 500 grama luka, jedna supa, ili pola litre mleka. Kvalitetan, zdrav hleb je daleko skuplji od prosečne dnevne platežne moći jednog intelektualca. Kupiti zdrav hleb je ozbiljna stvar, i ravno je blagostanju.
Materijalni prihodi su vrlo važna stvar za svakog od nas. Bez materijalih prihoda ne možemo da opastanemo. A kako uspevamo da opstanemo, uprvo analiziram. Neverovatno umeće življenja postalo je neophodna veština. Dodatni poslovi, pozajmice, podizanje čekova koji više nigde ne postoje… Snalazimo se.
Svako ko ima dva posla, radi dnevno po 16 sati kako bi jednom nedeljno mogao da oseti kvalitetniji način života. A šta kvalitetniji način života uopšte znači? 200 grama pistaća ili 200 grama piletine?
SAMO OD NAS ZAVISI LIČNI KVALITET ŽIVOTA
Sa svih strana nam savetuju kako trebamo da postavimo više ciljeve i da verujemo u sebe i svoje mogućnosti. Poželjno je negovati pozitivne mili i graditi značajniji nivo samopouzdanja. Biti odgovoran za svoj život. Sami smo krivi ukoliko nam nije dobro, i apsolutno smo samo mi ti koji nešto trebamo da promenimo.
Hajde da se izborimo za lepši način života! Da dozvolimo sebi da konkurišemo do besvesti za neka bolja radna mesta. Da radimo reiki tretmane i sređujemo energiju. Da učimo nemački i engleski jezik dva sata dnevno. U slučaju da radimo dva posla to je 18 sati dnevno. Ostaje nam šest sati za spavanje, peglanje, čišćenje kuće, druženje, i slobodno vreme. Snovi su uvek odlična opcija za jačanje optimizma.
Ne želim da budem ni ironična ni pesimistična. Realno male su mogućnosti i velika je privilegija imati sat vremena za čitanje, pisanje, slikanje, sportske aktivnosti zar ne? Još veća privilegija jeste odlazak na neko putovanje.Bilo da je u pitanju put od Karaburme do Zemuna, ili od Zemun Polja do Novog Sada. Najveća privilegija je putovati na more, na planinu ili pozvati prijatelje na ručak, večeru, ili samo kafu. Socijalna smo bića i potrebno nam je da se družimo. Da se međusobno volimo i podržavamo.
Uverena sam da nam ugrožavanje osnovne egzistencije ne dozvoljava da budemo humani, ni prema sebi ni prema drugima. Humanost ne podrazumeva uvek materijalne izdatke, ali ulaganje vremena koje nam nedostaje svakako da.
Onako uz put možemo da budemo humani, da dok idemo na posao pokupimo smeće, pomognemo nekom starijem sugrađaninu da pređe ulicu. Ili da ustupimo mesto u gradskom prevozu trudnici ili osobi sa invaliditetom. Za humanost nam treba “onih mojih pet minuta” i malo dobre volje.
Iznos sms humanitarnih poruka je toliki da možemo da odvojimo deo prihoda za humanost. I odvajamo. Dvesta dinara manje više. Nama ne znači previše a za nekog je to dragoceno. Važno je da ostanemo pošteni i dobri ljudi, i humani intelektualci. I da verujemo u sebe. Naša je odgovornost ako se ne osećamo dobro, i ako nismo sposobni da nešto promenimo na bolje. To je suština. Naša odgovornost.
MOJIH PET MINUTA
Ta suština daje odgovor na pitanje zbog čega je sve manje studenata, i sve manje nasmejanih ljudi na ulicama. Joga smeha je sjajna stvar. Možemo da vežbamo osmeh dok razmišljamo da li da skuvamo čaj od maslačka koji smo ubrali u parku ili da napravimo kompot od jabuka? Izbor je naš. Izbor je na nama. Dobro je da imamo vremena, opet onih “mojih pet minuta”, tek toliko da pročitamo neki tekst, kao što je ovaj ako nemamo vremena da čitamo knjige ili odemo da gledamo pozorišnu predstavu. A dok imamo vremena imamo i mogućnost da nešto menjamo.
To je tih pet minuta, mojih, tvojih, naših. Pet minuta u kojima imamo dovoljno vremena da promenimo sebe a samim tim i svet. Da ih ne čekamo nego da ih iskoristimo. Ukoliko budemo dugo čekali “tih pet minuta” možemo da dobijemo crveni karton, ili da nam lopta ako nepažljivo igramo ode u aut, a sa loptom i mi.
Sadašnji trenutak je najvažniji u našem životu. Vreme “sada” omogućava vreme “sutra”. Ako ne napravimo grešku sa čekanjem imamo neke šanse. A neke šanse su uvek bolje od svake rečenice u ovom tekstu. Da naučimo da ne odlažemo vreme, vreme za vlastite mogućnosti. Jer mogućnosti nemaju nikakve vrednosti ako stoje sa strane, pored nas, dok mi verujemo u njih, u sebe. Hajde da spojimo tu veru koja može biti opasna ako je usamljena, da je udružimo sa motivacijom i pokrenemo se.
Pokrenimo se. Usudimo se. Pokušamo. Važno je da imamo svest o tome da uvek imamo prostora za napredovanje. Sve dok imamo vremena, a imaćemo ga ako ne budemo čekali tih “naših pet minuta” već ih iskoristimo od prve do poslednje sekunde”. To je najbolje što možemo da učinimo za sebe, i onda ćemo imati mnogo više od onih “pet minuta”. Jer ukoliko gubimo vreme na čekanje “boljih vremena” izgubićemo mnogo.
