Jedna scena koja se odigrala pre par dana u centru Beograda pokazala je koliko različiti ljudi mogu biti. Pokazala je, pre svega, to koliko nas različite stvari vode kroz život!
Naime, jedna žena vozila je tramvaj, a dva momka su stajala na semaforu čekajući da pređu ulicu. Njih dvojica, nabildovani, sa “mačo” stavom komentarisali su činjenicu da jedna žena vozi tramvaj…
“Dobro, više i liči na muškarca nego na ženu”, rekao je prvi.
“Jašta, kao od brega odvaljena, da te udari jednom rukom, ne bi se javio više”, dodao je na to drugi, a onda su prasnuli u smeh.
Otišli su svojim putem, nastavljajući da se smeju i komentarišu, dok je žena o kojoj su pričali nastavljala da radi svoj posao. Ona nije imala osmeh na licu… Njoj ništa nije bilo smešno, a veoma je moguće da je shvatila o čemu su ova dva uglađena momka pričala. Oni se uopšte nisu trudili da budu suptilni…
I tako u par sekundi na jednom semaforu mogli smo videti dva suprotna sveta. Svet u kome jedna žena pošteno radi svoj posao i svet u kome se dva klinca podsmevaju onima koji pošteno rade.
Oni, čija je najveća briga kako će se provesti u gradu i ispasti “face” pred drugima, vređaju ženu! Vređaju ženu koja se bori, koja vredno radi, koja možda od toga izdržava porodicu…
Njima, očigledno, niko nikada nije rekao da, pre svega, nije sve u fizičkom izgledu! Nisu im rekli da nema veze koliko ko ima kilograma, već da je najbitnije ono što nosimo u sebi. Isto tako im niko nije rekao ni to da se ne treba stideti poštenog rada!
Nije sramota voziti tramvaj, čistiti ulice, raditi u trgovini, biti zanatlija… Apsolutno nijedno pošteno zanimanje nije za ismevanje, već za ponos! Svet ne može bez obućara, krojača, mehaničara, kao što ne može bez advokata, lekara, inženjera…
I potpuno je pogrešno deliti zanimanja na ona za žene i ona za muškarce. Svako ko voli i želi nečime da se bavi, treba da dobije svoju šansu. A nekada ljudi nemaju izbor. To takođe treba objasniti onima koji se podsmevaju ljudima, dok drugi rade i zarađuju za njih.
Možda bi ta ista žena radije sedela u nekoj kancelariji ili se odmarala na prelepoj plaži, ali ne može. Možda nju život nimalo nije mazio, pa je primorana da se muči i radi, da obezbedi svojoj deci ono što njoj njeni roditelji nisu mogli… Možda je njena životna priča teža nego što možemo zamisliti…
Ali, oni koji se podsmevaju, oni ne zamišljaju i ne razmišljaju. Njihova najveća briga je kako smisliti što bolju foru na tuđi račun i fascinirati društvo. A niko nikada ne razmišlja o tome koliko će takve stvari povrediti druge!
Nažalost, poštene ljude često ismevaju oni koji su na poštenje odavno zaboravili. Zaista je tužno što mnogi od stida saginju glavu dok predano obavljaju svoje poslove od kojih preživljavaju… A stide se upravo jer im se oni “iznad njih” podsmevaju, govore im da manje vrede, da su gluplji…
Neophodno je da deci, još od malih nogu, objašnjavamo šta su prave vrednosti i kako se treba ophoditi prema drugima. Deca odrastaju gledajući modele oko sebe i ukoliko budu posmatrali odrasle koji ponižavaju jedni druge, prihvatiće to kao normalno. A nikada ne treba da dozvolimo da postane normalno ponižavanje poštenog sveta i poštenog rada.
Da, trebalo bi reći deci da kada vide ženu koja vozi tramvaj ili kamion, ili čisti ulice i toalete, ili radi bilo koji drugi posao – da je tretiraju sa poštovanjem. Niko nije manje vredan zbog posla koji radi, niti zbog količine novca koju zarađuje. Neophodno je da shvatimo da su takve žene borci i da im treba uputiti osmeh i lepu reč, a ne uvredu i podsmeh.
