Jeste li razmišljali nekad šta su suze i zašto uopšte postoje? Neka nagomilana voda koja s vremena na vreme izbija iz očiju. Nekad je pustimo, nekad ne. Nekad je džaba što ne želimo da je pustimo, intenzitet njene sile je toliki da je ništa ne može zadržati. Mada, razmišljati previše o tome zašto su suze tu i zašto postoje je verovatno ekvivalentno razmišljanju o tome kako je nastala vasiona ili o dilataciji i relativitetu vremena. Ima mnogo različitih teorija, objašnjenja, pretpostavki, a što dublje zadiremo u suštinu svega, sve nam je manje jasno.
Još su stari Grci verovali da je plakanje katarza za naš organizam. Plakanje je lekovito, to je otpuštanje otpora. Naš organizam vapi da se očisti od toksičnih produkata svog uma.
To su osećanja sa kojima nismo umeli ništa da uradimo. Ostala su u našem telu zarobljena i u našem srcu i duši pravila jezero suza. Mi smo nesvesno izgradili čeličnu branu da se jezero ne izlije i da voda ne probije zid. Izdržala je mnoge udarce, potrese i katastrofe, a onda je brana, pred nekim malim, neprimetnim i totalno bezazlenim okidačem samo pokleknula i sva voda je kaskadno krenula napolje. Najgluplja zabluda koja postoji je, verovatno, ona da su suze znak slabosti. Naprotiv, suze su znak ogromne borbe našeg tela s duhom. Nije hrabrost zadržati suze, hrabrost je pustiti ih.
Suze su ono što odma progutate, jer nemate hrabrosti da se suočite sa njima. Možda su vas stereotipi naučili da ispadate slabić pred drugima ako plačete, ali za svaku suzu koju progutate i živu sahranite ispadate slabić pred samim sobom. Kao što postoji ona izreka ‚‚Lako je druge, pobedi sebe.“ isto tako bi se moglo reći ‚‚Lako je s drugima, suoči se sa sobom.“ Potisnuti suze je lako, ali suočiti se sa njima i sa onim što one nose…za to je potrebna velika hrabrost.
Naučnici kažu da nakon velikog emocionalnog naboja, suze dovode organizam u stanje ravnoteže. Plakanjem se telo oslobađa od kortizola-hormona stresa. Takođe, predstavljaju odbrambeni mehanizam, jer sprečavaju štetne mikroorganizme da upadnu u oko. Pa isto tako kao što fiziološki imaju zaštitnu funkciju, imaju zaštitnu ulogu i na nekom dubljem nivou. Štite naše srce od razaranja od zakopanih emocija.
Nijedna suza nije ista, svaka je posebnog oblika, dimenzije, svaka nosi svoju priču, svakoj će trebati različita količna vremena da otekne ili presuši, svaka peče drugačije, svaka je drugačije slana i drugačije gorka.
U svakom slučaju, ne treba praviti veliku filozofiju od plakanja. To je nešto prirodno i nije ništa strašno…pa pogledajte samo nebo. Ono se isplače tokom velikog pljuska tako što se prazne svi napunjeni oblaci, sve se zamrači i izgelda kao da oluja nikad neće proći, a onda, taman kad prestanete da se nadate, spušteno nebo će se podići i razvedriti, sunčevi zraci će polako početi da se probijaju i okupaće vam lice svojom toplinom, zahvalni što ste uprkos teškoj oluji ostali strpljivi i niste izgubili veru u njih da će se ponovo pojaviti. Kao nagradu, ugrejaće vas i obasjati i to jače nego u slučaju da oluje nije ni bilo.
Da li vam se plače zato što ne možete da vratite vreme unazad? Da li vam se plače zato što ne može da bude onako kako želite da bude ili kako biste ste želeli da je bilo? Da li vam se plače zato što ste nemoćni, povređeni, razočarani, preopterećeni? Zato što ni sami ne znate zašto, ali imate potrebu da plačete? Nema veze, možda vi na svesnom nivou ne znate razlog, ali vaša duša zna šta želi da izbaci iz sebe. Samo se prepustite…Isplačite se sada, za svaki prethodni trenutak u životu kada ste se suzdržali od plakanja.
Plačite za, naizgled, najbanalnije stvari. Na primer, za onu igračku što niste mogli da imate kao dete ili za onaj put kad je vaš omiljeni tim izgubio utakmicu. Nađite bilo koji razlog, a onda, plačite toliko da vam suze totalno zamagle oči i da više ništa ne možete da vidite…a onda kada presuše progledajte ponovo i primetite koliko vam je pogled sada bistriji. Kao da svet sada gledate drugim očima. Ne, ne gledate ih drugim očima, nego čistim očima. Kao kada se posle duge, tmurne, naporne i hladne jeseni i zime oseti napokon ona svežina proleća, priroda ponovo prodiše i rodite se ponovo kao mirisni pupoljak na mladoj grančici. Sada idite, vaše oči žele čišćenje…
Koliku štetu nesvesno roditelj nanese svom detetu kada mu kaže ti moraš biti hrabar nemoj plakati,ružan si kada plačeš smejaće ti se drugovi,vidi pih sada si i slinav,grozno. Oni su dobili mir,ali suze su ostale unutra i detetu jeca duša,lice je bezizražajno bez suza,a isto tako i kada dete postane odrastao čovek. Tada njega ne boli samo duša,već i srce i ostali organi, poremeti se i ličnost i ponašanje postao je slučaj u zdravstvu,školstvu,socijalnoj sredini.
Da…ali nažalost i roditelji samo reaguju onako kako su i oni naučeni i kako su se prema njima ophodili…